Годишњица смрти сликара Ратка Лалића обележена отварањем изложбе “Сећање – записи из природе” у галерији Сањај

Изложбу је отворио др Неле Карајлић и у свом стилу описао Лалићева дела: “Познато је да једну компоненту у себи носе све врсте умјетности. Без обзира да ли се пише, свира, црта, гради или снима, умјетност не постоји без ритма. А кад стојите пред сликама Ратка Лалића имате осјећај да сте у центру неког лудог карневала природе, да све око вас плеше и љуља, да ударају добошари, сви бубњеви Африке. Раткове слике, међутим, немају ону нељудску тачност коју у себи носи ритам машина, чији прецизни бит прати ритам срца дајући тиме слику сличну савршеном ЕК-геу. Ратко посједује изненадне синкопе, неочекиване непарне прелазе и наглашене ноте, тако луицидне и збуњујуће да би, као такве, забринуле сваког кардиолога. Ратко није ритам машина. Његова дјела више личе на соло дионице неког бубњара који је свирао са Џими Хендриксом или у групи Крим. Тај ритам чак и Ратковој уморној природи даје неописиву живост, гради је и диже из мртвих, обећавајући јој васкрсење. Свака његова слика говори исто… да ништа неће зауставити долазак новог прољећа. 

Са моје тачке гледишта, мене као музичара, да се није родио као сликар, већ као мој колега, Ратко би свирао у групи Крим и звао би се Џинџер Бејкер.” закључио је Неле.

Сликар Ратко Лалић (1944-2023.) је Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио у Београду 1975. године у класи професора Стојана Ћелића. Радио је као редовни професор на Академији ликовних уметности у Сарајеву, где га затиче рат. Године 1992. напушта град, а сва његова дела остају у сарајевском атељеу.

Од 1992. до 1994.  био је редовни професор на Академији ликовних уметности на Цетињу, а потом редовни професор цртања и сликања на Академији ликовних уметности у Бања Луци и на Факултету примењених уметности у Београду.

Своја дела је излагао на 73 самосталне и на више од 250 колективних изложби у земљи и свету. Добитник је многобројних награда из области сликарства, међу којима су Велика награда "Бета и Риста Вукановић" ФЛУ, Октобарска награда града Београда, Шестоаприлска награда града Сарајева за допринос сликарству и годишња награда Друштва ликовних уметника Високог. Универзитет уметности у Београду му је доделио Велику плакету и повељу Универзитета уметности, за изузетне заслуге и допринос развоју Факултета примењених уметности и Универзитета уметности. 

Његова дела чувају се у многим државним институцијама, јавним и приватним колекцијама. Лалићеви радови су објављивани у многим енциклопедијама, лексиконима и књигама у земљи и иностранству.
О стваралаштву Ратка Лалића писали су многи домаћи и страни ликовни критичари, као што су Стојан Ћелић, Ђорђе Кадијевић, Живојин Павловић, Владимир Малековић, Амели Нотомб, Александер Басин, Сава Степанов, мр Азра Беговић, која је о уметниковом раду у предговору написала: “… Лалић сада има потребу да се још чвршће укоријени у властито тле и да одатле води дијалог са земљом, водом, зраком, и посредно, с ватром. А због тога не мора прећи ни у сусједово двориште, довољан му је властити врт да би се преко њега повезао са свим што постоји, да би открио љепоту у најтањој влати траве, у камену поред пута, у коријењу које се рачва у фантастичне облике. Он не тражи да загосподари природом, већ стоји пред њом скроман, посвећен у њене тајне, спреман да и најбезначајнији призор, снагом љубави и поистовјећења, монументалиизује и транспонује у слике великог формата, узбудљиве композиције и богате текстуре, у којима тријумфује живот и које, чак и када су блиске апрстракцији чувају мирис мајке земље.”