Дуг који Ужичани никада нису вратили: Запуштени гроб доказ је велике срамоте

Насеље у граду Ужицу, које се зове Бело гробље, крије "вечно почивалиште" великог добротвора овог града, које је нажалост препуштено забораву и зубу времена.

Многи Ужичани да знају предисторију овог локалитета, постидели би се својих предака који нису испоштовали почивалишта умрлих који су ту покопани.

Уништени гробови предака

До краја Другог светског рата Бело гробље је било ограђено, имало је уређен прилаз. Током окупације бугарски војници су од споменика правили заклоне, а из раскопаних гробова пљачкали драгоцености. Одлуком Градског народног одбора 1946, споменици са Белог гробља обарани су и коришћени за уличне ивичњаке. Потпуно је уништено почетком шездесетих година 20. века изградњом водовода за тај део Ужица (детаљније о овом локалитету кликом ОВДЕ). 

Споменици са Белог гробља данас се налазе на три места: један је пренет у депо Народног музеја Ужице, шест у порту цркве Светог Марка, а остали су препуштени зубу времена и немару људи на Белом гробљу. 

До дана данашњег на овој локацији нису извршена археолошка истраживања, иако топономастички подаци указују да би Бело гробље по традицији требало да траје од средњег века, ако не и од античког периода. 

На овом делу града Ужица још увек се назиру гробна места, фрагменти надгробних споменика и само неколико њих који још увек могу да се сачувају као вредно споменичко наслеђе за будуће генерације које би сведочило о прошлости овог краја. Један од таквих је надгобни споменик Илије Наранџића, познатог ужичког трговца, родом из Херцеговине, великог добротвора.

Ко је био Илија Нараџић?

Прву школску зграду, после деценија наставе у приватним кућама, град Ужице је добило 1884. године, захваљујући богатом трговцу Илији Наранџићу. 

Овај, по свему изузетан човек, просвету, науку и културу сматрао је темељима напретка и националног просвећивања, а задужбинарство својом чашћу и обавезом. 

Цео живот је стицао и био газда од угледа, а кад је предосетио крај сачинио је тестамент којим своју вредну имовину даје да се сазида школа. Учињено је по његовој последњој вољи, па је Ужице тако крајем 19. века добило прву зграду основне школе. 

Данас је надгробни споменик тог добротвора оборен и закоровљен, а у школи је једва приметна скромна плоча која сећа на давне дане школских почетака.

Многи Ужичани не знају да је тај некадашњи газда Илија Наранџић (1803–1869) најзаслужнији за живот овдашње прве основне школе, која данас носи име краља Петра Другог, а не свог утемељитеља. Пре тог Илијиног доброчинства ужичка деца похађала су наставу по приватним кућама. 

На споменику који подигоше стараоци написано је:  

Илија В. Неранџић, трговац ужички, родио се 17. јула 1803. год. у Херцеговини, окр.  требињски  у селу Грбешима, умро 13. априла 1869. (по старом календару). Покојник је био велики родољуб и имање своје завештао је на подизање и одржавање школа у свом завичају и вароши Ужицу. Споменик овај подигоше му стараоци масе његове: Лука Митровић и Милан Ј. Ускоковић.

Више од век и по је прошло од смрти Илије Неранџића, а град Ужице му се никада није одужило

Познати ужички трговац средином 19. века, родом из Херцеговине, стекао је приличну имовину бавећи се трговином, био пријатељ народног просвећивања и важио за часног и примерног човека. "Иди питај Наранџића, ако ни он не зна казати, други ни толико", бележио је речи из тог времена Милан Ђ. Милићевић.

Кад је Илија осетио да му се ближи крај, 15. марта 1869. године саставио је тестамент којим је сву своју имовину: куће, механе, плацеве, грађевински материјал, робу, вересију, складиште ракије, оружје, покућство, накит, скупоцени џепни сат, претворио у новац и највећи део – око 6.000 дуката – наменио зидању ужичке школе од тврдог материјала. Знатно мањи део средстава определио је школама – требињској и цетињској, манастиру Дужи и својим сестрама. 

Тестамент је касније постао извршни, али немирна ратна времена учинила су да ужичка прва школа буде саграђена тек 1884. године.

Та установа увек је била угледна, у њој су прва знања стицали многи потом знаменити људи: филолог Љубомир Стојановић, председник краљевске владе Љубомир Каљевић, писац Милутин Ускоковић, прва новинарка "Политике" Марија Мага Магазиновић, оскаровац Стојан Стив Тешић, академик Љубомир Симовић, тренер Радомир Антић и други.  Данас је ова установа једна од најбројнијих школа у Златиборском округу.