ИСТИНИТА ПРИЧА ИЗ УГЛА МОДЕРНОГ ПЕСНИКА: Милан Добричић о Сајму и Сизифовском послу књижевника у Србији, данас
Милан нам пружа своју перспективу као издавач, песник и борац за људска права, а у вези са српском литерарном сценом, прича о инспирацији и томе што га покреће.
Милан Добричић рођен је 1977. године у Београду. Дипломирао је светску и српску књижевност на Универзитету у Београду и завршио Београдску Отворену Школу. Један је од оснивача Удружења Трећи Трг и међународног Београдског фестивала поезије и књиге ТРГНИ СЕ! ПОЕЗИЈА!. Ради као преводилац са енглеског и италијанског језика. Објављивао је поезију и прозу у часописима у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Француској, Пољској, Румунији, Шпанији/Каталонији, Турској и Македонији. У ексклузивном интервјуу за SrbijaDanas.com, уочи отварања 61. Београдског сајма књига, Милан нам пружа своју перспективу као издавач, песник и борац за људска права, а у вези са српском литерарном сценом, прича о инспирацији и томе што га покреће.
- Не сматрам себе великим познаваоцем књижевности. Можда сам бољи познавалац Сајма књига? У сваком случају, очекујем, нажалост, даљу комерцијализацију у сваком погледу. Ипак, биће места и за оне "праве" издаваче, који су храбри да изађу пред потенцијалне читаоце и са нечим елитистички квалитетним.
- Модерна српска литерарна и издавачка сцена су, наравно, као и све друге модерне српске сцене: спортска, културна, политичка. Када су сви у истом лонцу, сви су део чорбе. Тешко да ишта може избећи тај заједнички укус и мирис, које, надам се, не морам дефинисати - и сувише су свеприсутни и свима јасни.
- Инспирација су ми увек живот и људи. О томе увек пишем. Често ми се чини да стално пишем једно те исто. Узоре немам, читам пуно, читам све, па шта се "залепи" залепи се, и само се касније утка у оно моје.
- Каријера писца или песника има перспективу, само исту као што је перспектива било ког другог занимања: или иде низ матицу, или против, или плива постранце. Тешко се може потпуно изаћи ван тока. Садашњи издавач би оном младом песнику рекао само да гура и да буде искрен према себи. Само себе гледамо у огледалу, и ако тај поглед можемо издржати, остало није важно.
- Постоји, наравно. Не волим да издвајам, јер ћу неког заборавити. Али, хајде: Енес Халиловић, Ана Ристовић, Синиша Туцић, Бојан Бабић, Давид Албахари, Александар Гаталица. И пуно "младих" неафирмисаних писаца, мојих сапатника.
