Изложба “Облик човека” одушевила публику у СКЦ Нови Сад

У СКЦ Нови Сад већ пар недеља актуелна је је групна изложба “Облик човека”, која је својом темом али и фантастичним радовима привукла велики број посетилаца, а у чијем фокусу је човек. Своје радове представили су тројица аутора - Антанасије Пуношевац, Ненад Гајић и Жарко Башески, а изложбу можете погледати до петка, 27. децембра 2024. године.

Иако припадају различитим уметничким генерацијама њихови радови се концептуално међусобно надовезују и прожимају смештајући у фокус свог стваралаштва - човека. 

Изложбу чине слике Антанасија Пуношевца, минијатурне скулптуре Ненада Гајића и скулптуре професора Жарка Башеског.
Питање које изложба поставља је - шта је то што нас дефинише као човека и у којој мери ту човечност поседујемо емотивно, чулно и интуитивно изузимајући облик који нам је датост. Да ли је бити рођен у људском обличју благослов или патња, у сталној тежњи ка савршенству и превазилажењу тек постигнутог?

„Уметници су кроз читаву историју уметности, разоткривали човека било то портретом који је носио све карактерне и психолошке црте портретисаног, било путеношћу у представама женског тела и румених обриса актова или атлетских тела античких богова... Тако је човек једно непресушно поље истраживања и испирације вековима“ – каже кустоскиња изложбе, Ана Кршљанин и додаје: „Ова три аутора су наши савременици, new аге ствараоци који су свесни свих лажних реалности које је напредак технологије изнедрио као и последица које су се нужно појавиле услед преплављености медијским садржајима најразличитијих каракртера као што су потпуна дистракција, празнина и море усамљености у овој реалности“.

Људско биће, телесност, тактилност, крхкост и драма постојања, емпатија према дугом створењу, превазилажење сопства само су нека од питања којима се уметници баве. 

Сва три уметника баве се различитим стањима код човека, тако се Антанасије Пуношевац  бави сомноленцијом - патолошким стањем свести које се испољава константном поспаношћу, у ширем контексту летаргичним препуштањем и хибернисању од реалности. Његови протагонисти су атрофирани како физички тако и духовно, они су изоловани и отуђени, метафоричне олупине људскости и човечности, не представљају конкретну особу већ се у својој безличности и инертности приближавају анонимном и универзалном, без икаквих особености и индивдуалних специфичности.

Ненад Гајић представља успаване минијатурне скулптуре у које је уграђен микро механизам који им је удахнуо живот и бесконачно, спокојно, уједначено дисање какво пружа миран сан. Аутор се поиграва границом илузије и реалности, живог и неживог, снова и јаве. Гајић је управо до буђења емпатије и жеље за креацијом нечега што ће вечно живети, дошао путем технологије и медијског садржаја који га је испровоцирао на стваралаштво топле хуманости које производи емпатију иако није део стварне стварности.

За разлику од Гајића, македонски професор Жарко Башески представља гигантску, монументалну скулптуру. Уметник у центар свог универзума смешта човека представљајући његову телесност, физичку и менталну борбу у битасању и самопревазилажењу.

Представљене скулптуре отеловљују одабране особине, “Малодушност” и “Грациозност”.

Кустоскиња примећује да осим људског бића и комплексности коју изучавање и интересовање за исто носи, кроз бројне научне и уметничке слојеве, попут бића анатомски-медицински разголићеног, са становишта антропологије, психологије, социологије, филозофије и других наука, њихов приступ је hiperrealan јер у сваком од ових аутора лежи истраживач и научник који тежи да удахне живот човеку који је слика, гигантска или пак минијатурна скулптура, представљајући најситнију пору, трепавицу или прегиб коже.

Тежња тројице уметника је да заједничким снагама врате човека на стазу којој припада, да га пробуде из изолације и куцну о екране и светлеће рекламе које су их дистрактовале од стварног, да укажу на зачарани круг инертности који убија индивидуу, њену креативност и способност самоизражавања. 

Изложба “Облик човека” траје све до 27.децембра 2024. године.