Рукопис о Титу и Србима над којим је умро Добрица Ћосић: Деца по националности нису оно што су им очеви и мајке
Јединствено дело које последњи суд и истина.
Први пут сам видео Тита у августу 1944. године, када су Енглези у партизанску Суву Реку са оружјем бацали и врећу са Титовим фотографијама. Био сам на планини Радан у друштву са Радошем Новаковићем, филмским режисером, Богданом Пешићем, уредником "Политике", и писцем Милорадом Панићем Сурепом. Суреп је рекао: "Тито изгледа онако како сам и замишљао да треба да изгледа наш врховни командант. Леп је човек и строг." Радош и Богдан су се сагласили - овако "Књигу о Титу" почиње Добрица Ћосић.
Чувени српски и југословенски писац над овим рукописом 18. маја 2014. године је преминуо. То је Ћосићево последње дело на које се чекало десет година.
Целовити садржај опроштајног писма Бранка Ћопића: "Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту..."
Прича која се крије иза Предићевог ремек-дела "Сироче на мајчином гробу" је тужнија од саме слике
Зашто Јованка и Тито нису имали деце? Сестра Брозове супруге открила истину - Примала је све ударце...
"Књига о Титу" васкрсава и оживљава једну епоху коју су, сасвим сигурно, обележила два човека – председник и писац, Јосип Броз и Добрица Ћосић.
Аутор истиче у самом делу да је био "војник, сарадник, верник, па противник" Јосипа Броза Тита, те се јасно од почетка до краја дела може расветлити идеолошка и политичка еволуција Добрице Ћосића, те како је од титоисте постао антититоиста, те политички непријатељ југословенског државника.
У наставку текста издвајамо неколико Ћосићевих сведочења и запажања о Брозу која ће вас навести да се детаљније позабавите овом изузетном књигом која даје детаљни преображај свести, али и преиспитивање периода који је иза нас, који је и те како оформио све што народи бивше Југославије данас живе.
Тито је судбина коју трпимо...
Доживео сам га као особену, импресивну личност. Снага, здравље, мушка лепота, једноставност и супериорност...
Тито је своју сујету и комплекс супериорности успешно транспоновао у ауторитет функције генералног секретара, у достојанство функције председника Југославије. Та својства он је транспоновао и у сувереност југословенске државне и спољне политике. У тој транспозицији, он се комунистички и коминтерновски колективисао. Он је „ја“ изменио у „ми“. И тиме нас великодушно наградио својом функционерском таштином. И присвајао нас је за своје поданике.
Тито је део судбине коју трпимо; последњи је час да том судбином интелектуално овладамо...
Тито је практичар и даровит политичар. Ради оно што му доноси успех и победу...
Као комунистички вођа, Тито верује у радничку класу; као народни вођа, верује у омладину. Све напада и критикује осим омладине. Њој се увек удварао, не само зато што му два-три месеца годишње носи рођенданску штафету, трчећи по Југославији; Тито воли омладину и зато што не пристаје на старост, што се ужасава смрти, која за њега није смрт и крај, него „одлазак“ негде. Он никада не каже: „Кад умрем...“ Он каже: „Кад будем морао да одем“. А то „одем“, за њега није смрт; то „одем“ је само – ја више нећу бити ту.
Понашање народа према Титу доказ је да је маси најближа лаж; у лаж најупорније верује. Народ жели да буде обманут, ако му је то корисно и пријатно. У овим данима читав свет га убеђује да је Тито „великан епохе“ и „највећи државник света“, а Србима годи да нешто њихово буде велико
Светски државници – Брежњев, Картер, Пертини, Хуа Гуофенг, Жискар д’Естен – својим величањем Тита, поразили су његове критичаре и све нас домаће антититовце. Јер „обичан човек“ овако размишља: „Кад га цео свет жали и слави као највећег, онда је то сигурно тако.“
Српски национализам и денационализација
Поред снажних сведочења и доживљаја Титовог лика и дела, по јачини се истичу Ћосићева запажања, предвиђања и судови о Србима и Црногорцима, те Брозове речи о српском национализму.
Али је српски национализам најопаснији за опстанак Југославије, јер је Србија највећа нација. Ја више нећу да толеришем српско супротстављање мени...
Срби су у двадесетом веку једина европска нација која се у миру, под дејством политике и новца, власти и идеологије – денационализује: дели се на Црногорце, Босанце, Војвођане и Србијанце...
... и оно што је јединствено у свету – двоструки национални идентитет: деца по националности нису оно што су им очеви и мајке.
Добрица Ћосић је у свом последњем делу дао фрагменте личних доживљаја, сазнања, сећања на догађаје чији је сведок и учесник и сам био. "Књига о Титу" је последњи суд о односу државника и писца, те последња истина о најконтроверзнијем сукобу у историји Југославије. Ово су "Време смрти", "Време зла" и "Време власти" сабрани на једном месту.
Србија Данас/В.Јанковић