На данашњи дан рођена Десанка Максимовић

Омиљена српска песникиња Десанка Максимовић рођена је 16. маја 1898.

Рођена је у Рабровици, недалеко од Ваљева, а породица се убрзо преселила у оближњу Бранковину, где је потоња песникиња стасала. Отац Михаило био је учитељ.

По окончању гимназије у Ваљеву похађа студије у Београду. Учила је светску књижевност, такође историју, као и историју уметности.

Радила је потом, као гимназијски наставник, професор, у Обреновцу, на кратко у Ваљеву, у Београду, у тадашњој Трећој женској, затим у Учитељској школи у Дубровнику.

Касније предаје у Првој женској гимназији, поново у Београду. Пензионисана је 1953. године. Претходно је пензионисана и током окупације.

Извесно време, двадесетих, налазила се на студијском боравку у Француској. Била је то стипендија, намењена усавршавању, француске државе.

Изабрана је, децембра 1959, за члана Српске академије наука, како се САНУ до 1960. формално звала. Редовна чланица Српске академије наука и уметности постала је децембра 1965.

Као литерата, појавила се 1920, поезијом, у часопису "Мисао" који је зналачки, деценијама, уређивао Сима Пандуровић.

Све заједно, објавила је педесетак књига, највише поезије. Писала је такође прозу, приповетке, путописе, роман за децу, бајке.

Са руског, француског, бугарског, словеначког, преводила је поезију.

Омиљеност коју је уживала била је плод како њеног књижевног дела, тако и њене личности, карактера.

Писала је чисто и јасно, искрено, без далеких, нејасних, скривених порука, о младости, природи, увек о осећањима, љубави, родољубљу.

Био је то иако дубоко осмишљен и избрушен, језик који већина осећа па и разуме, топао, близак, јасан. Језик у којем је речима тесно, а мислима широко, како је давно описан говор мудрих.

Отуда, Десанка Максимовић као да је била саставни део живота већине њених сународника. Постојао је некакав општи осећај необичне блискости с њеним делом, њеном личношћу, духом који је ширила. Као да је била саставни део свих нас.

Генерације су стасавале уз песме које је створила, и које су занавак остале уткане у животе њених сународника. Ретки су они којима нису блиски стихови попут "Не, немој ми прићи" или они о "некој земљи сељака на брдовитом Балкану".

Омиљена, за живота је добила бројна признања, укључујући највиша које је додељивала негдашња Југославија, АВНОЈ-а, и Србија, Седмојулску, па и награду УНЕСКО-а.

Било их је такође које је покушала да избегне.

Такав је био случај када су јој њени Ваљевци за живота подигли споменик, који су истина представили као споменик поезији уопште, са њеним ликом.

Прво признање за књижевни рад добила је још 1925, за песму "Стрепња". Био је то конкурс управо Пандуровићевог часописа "Мисао" који јој је први и указао прилику да своје стихове представи.

Овај свет напустила је фебруара 1993. Имала је 94 године.