И данас је величанствен: 180 година од оснивања Народног музеја у Београду

Указом Јована Стерије Поповића, тада у својству високог званичника, начелника Министарства просвете, односно Попечатељства просвештенија, Кнежевине Србије, 10. маја 1844. утемељен је Музеум сербски. 

Стерија, прослављени српски књижевник, посвећени национални радник, па и просветитељ, по основној вокацији адвокат, прешао је из родног Баната у тадашњу Кнежевину Србију како би помогао као несебични национални радник.

Осим прикупљања старина музеј је све време био и место истраживачког рада, чувања предмета од посебне важности, пре свега на пољу националне историје и културног наслеђа, али такође и културног наслеђа уопште.

Према резултатима инвентара обављеног 1848, у поседу музеја основаног четири године раније, налазило се укупно 79 предмета, кованица, печата, алата, посуда, статуа, повеља, књига, диплома. Прва поставка представљена је 1864. године, а пет година касније укупан чинило је 12.869 предмета. Забележено је да је поставку музеја 1873. године, обишао 401 посетилац. Године 1904. колекција је постављена у складу са тада прихваћеним стандардима, са посебним целинама, археолошком, средњовековном, галеријом слика и слично. Исте године отворена је "Прва југословенска изложба", што је у оновременим околностима и интелектуалним стремљењима имало велики значај.

Убрзо потом, 1907. године забележено је да је музеј посетило 4.298 лица. Наредне године, што је такође важан моменат, под окриљем музеја започела су истраживања неолитских остатака Винче. Од великих дародаваца током 19. века, ваља поменути краља Милана Обреновића који је музеју поклонио велику и вредну колекцију средњовековних српских кованица, њих 1.352. Такође, Павла Риђичког, племића и велепоседника из Мокрина, који је музеју даровао староегипатску мумију. Катарина Ивановић, велика српска уметница, даровала је слике и новчани прилог. Музеју је припала и заоставштина Вука и Мине Караџић.

Постоје наводи, можда претерани, да је музеј чак 11 пута мењао простор. Од 1863. налазио се у делу зграде коју је капетан Миша Анастасијевић даравао отечеству, на потоњем Студентском тргу. Године 1892. нашао се у оближњем здању браће Величковић. 1922. смештен је улицу Књаза Милоша, број 58. Потом је био смештен, макар делом, и у Конаку кнегиње Љубице. Репрезентативни простор на највишем новиу обезбеђен је, најзад, када је краљ Александар Карађорђевић 1933., уступио део здања Старог двора за сталну поставку. Реч је о делу дворског комплекса који је управо он изградио, укључујући даншње здање Председништва.

Године 1935. спојени су Историјско уметнички музеј и Музеј савремене уметности, под именом Музеј кнеза Павла. Од те године, у власништву музеја налази се и Мирослављево јеванђеље. Позних тридесетих Музеј кнеза Павла био је установа високог угледа у свету. Највећи део тада прибављаних предмета били су поклони, слике савремених уметника које је даривао кнез Павле. Тих година одржане су изузетно запажене изложбе као што су "Модерно француско сликарство" 1936, или "Сто година француског сликарства, од Давида до Сезана" 1939 године. Посебно је величанствена била изложба "Италијански портрет кроз векове" 1938. године, када су се у Београду нашла најважнија дела италијанске уметности, од позног средњовековља и ренесансе, па надаље.

Припређивани су притом репрезентативни каталози. Под руководством посвећеног Милана Кашанина, ког је кнез Павле поставио за управника музеја, што је био ретко срећан избор, покренут је часопис "Уметнички преглед" који је излазио од 1937. до окупације земље 1941. Била је то публикација којом би се дичиле и најквалитетније музејске куће оног доба. 1944. име је промењено у Уметнички музеј, а онда 1952. у Народни музеј.

Од тада, до данас, он је централна музејска институција Србије, од изузетног значаја. Исте године смештен је репрезентативном здању на централном градском тргу. Реч је о згради некадашње Управе фондова на данашњем Тргу Републике, подигнуте 1903. по пројекту архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића.