Био је највећи ШМЕКЕР бивше Југе! Волели су га милиони, а он је волео само ЊУ!
Упознао ју је као млађу сестру свог друга!
Велимир Бата Живојиновић (5. јун 1933 – 22. мај 2016), доказао је глумачки дар у најширем могућем спектру ликова. Играо је с лакоћом у ратним филмовима, социјалним драмама, црном таласу и комедијама. Пленио је специфичним шармом којим је пребацивао рампу остављајући утисак да је на екрану аутентична личност, а не глумац.
У ШКОЛУ НИСУ ХТЕЛИ ДА ЈЕ ПРИМЕ, ЈЕР НИЈЕ БИЛА КРШТЕНА: Ове ДЕТАЉЕ живота легендарне Риске мало ко зна
"Свемирска трка" пренела се на филмско платно: Ко ће први снимити филм на Међународној свемирској станици?
БИЛИ СУ ИСПРЕД СВОГ ВРЕМЕНА! ОВА СЦЕНА у "Жикиној династији" многе ЧУДИ, а ЕВО И ЗАШТО! (ВИДЕО)
Не зна се ко је пребројавао, али стоји податак да на планети не постоји глумац, осим Бате, ког је гледало толико света. Чак 14 милијарди људи. Његова глумачка харизма дотакла је толика срца, а уносио је пометњу где год да се појави и ван филмског платна.
У каријери дугој више од 50 година глумио је у више од 300 филмова и серија, а његов позоришни опус остао је у сенци иако је позориште обожавао. Одиграо је више филмских улога од било ког глумца у историји југословенске кинематографије. Играо је хероје и зликовце, каубоје, докторе и лакрдијаше и свака његова и најмања улога остављала је неизбрисив траг. Ратни спектакли „Козара“ и „Битка на Неретви“ донели су му ореол хероја партизанског покрета и једне од највећих звезда кинематографије бивше Југославије.
Умео је да се шали како је један једини пут у каријери играо заводника у филму Рајка Грлића „У раљама живота“. Кратка комична епизода и данас се памти по његовој бравури и широм отвореним очима Штефице Цвек.
Маркантан, згодан и ведрог духа, привлачио је пажњу редитеља, публике и жена. Ипак, остао је један од малобројних етаблираних заводника који је у животу завео само једну жену, своју Јулијану.
Љубав на други поглед
За њега је целог живота била Лула. Није дуго поживела после његовог одласка, а упознао ју је као млађу сестру свог друга, још док је носила пелене. Обратио је пажњу на њу тек гледајући је како игра кошарку на Малом Калемегдану, када је схватио да је израсла у прелепу девојку. „Била је то љубав на други поглед“, говорио је за Јулијану. „Моја жена је нас троје, сина Миљка, ћерку Јелену и мене, извела на пут“ - изјављивао је често.
Хтео је да буде Циско Кид
Када је из родне Кораћице стигао у Београд, заљубио се у биоскопе. Са друштвом је небројено пута гледао све филмове на репертоару и скидао покрете својих нових идола. Обожавао је Џона Вејна, Кларка Гејбла, Ерола Флина, Гарија Купера... Уживао је у јурњавама и пуцњавама каубоја и мафијаша. Ваљда због тога готово никад није тражио каскадера ни кад је снимао најзахтевније, опасне сцене.
У глуму је упао кроз прозор
Кроз прозор у сутерену данима је гледао пробе аматера у Друштву „Бранко Крсмановић“. Добацивањем је покушавао да скрене пажњу на себе, па га је редитељка Соја Јовановић позвала да уђе. Говорио је да је она крива што се заљубио у глуму, а друштво у том подруму били су му будући великани глуме, Раде и Оливера Марковић, Ђуза Стојиљковић, Мића Томић, Бата Паскаљевић... Батин отац није био најсрећнији што му се син замајава уметношћу, а Бата је у „Крсманцу“ радио, статирао и из прикрајка учио занат. Из трећег покушаја је примљен на београдску Позоришну академију и студирао у класи са Радом Ђуричин, Ружицом Сокић, Николом Симићем, Радмилом Андрић... На дипломској представи у Народном позоришту оцењен је највишом оценом.
Валтер је покорио Кину
После неколико година позоришних представа, почели су да се нижу филмови и улоге са тематиком Другог светског рата, а у једном од најпознатијих, „Валтер брани Сарајево“ редитеља Хајрудина Крвавца, постао је митски јунак који је покорио целу Кину и постао њихова мега-звезда. И данас га у тој земљи памте чак и млађе генерације.
Филмови за велике награде
Оставио је неизбрисив траг у бисерима седме уметности, какви су филмови „Човек из храстове шуме“, „Три“, „Бреза“, „Мост“, „Трен“, „Доротеј“, „Балкан експрес“, „Мајстор и Маргарита“... Два пута је добијао Златну арену за најбољу улогу Фестивала југословенског играног филма у Пули, добио је награду на Међународном филмском фестивалу у Москви, Октобарску награду града Београда, Седмојулску награду СР Србије, бројне награде на Филмском фестивалу у Нишу, а 1993. награђен је Наградом за животно дело „Славица“ за улоге у југословенској кинематографији.
Бата и Борис, браћа по филму
Остало је забележено да је Мика Антић на улици у Новом Саду видео два млада, крупна момка, како плачу као деца јер нису прошли на пријемном за Академију. Рекли су им да су „балвани без трунке талента“. Били су то Велимир Живојиновић и Борис Дворник. Њихово дугогодишње блиско и породично пријатељство распукло се попут многих других веза 1991. године. Серијом оштрих писама која су излазила у југословенској штампи само су потврдили да је све отишло дођавола. Требало је да прође 15 година да један другом, путем видео-линка, пруже виртуелну руку помирења. Обојица су отишла са овог света уверени да све то није била мржња већ велики неспоразум.
