ЗАШТО У СРБИЈИ ВИШЕ НЕМА ВЕЛИКИХ СТРАНИХ КОНЦЕРАТА? Питали смо, и ево шта су нам рекли! (ФОТО) (ВИДЕО)

У Србији је, а посебно, наравно, у Београду, у последњих петнаестак година концерте одржало мношто великих светских звезда и славних бендова, међутим, у последњих годину, две приметна је осека... Тачније, концерата тог типа - уопште нема. 

ИЗГУБИО ДУГУ БИТКУ С БОЛЕШЋУ: Преминуо певач који се прославио у 2 велика бенда! (ВИДЕО)

Кад бисмо кренули да набрајамо ко је све наступао у Комбанк Арени, на Ушћу, Калемегдану, тешко да бисмо свега могли у тренутку да се сетимо. Зато - нека ту буде само неколико довољно упечатљивих имена: Стонси, Мадона, Depeche Моде, Полице, Robbie Williams, Metallica (све на Ушћу), па Ирон Маиден и Дееп Пурпле по три концерта, па Beyonce, Rihanna, АЦ/ДЦ... И тако даље, и тако даље. Тек кад почне да се набраја, види се колико је списак дугачак. 

Чињеница је, међутим, да је све, кад су у питању та највећа имена, застало од лета 2015, и поменутог спектакла Робија Вилијамса на Ушћу. Част извођачима који од тада долазе у Београд, али је чињеница да концерата на том или приближном нивоу већ више од годину и по дана - нема. 

Због чега? Одговор на то питање потражили смо од три више него релевантна саговорника. За почетак - једина дама међу њима, Јадранка Јанковић. Дугогодишња чувена новинарка и водитељка сада се понајвише бави ПР-ом и организовањем разних манифестација, па је итекако добро упућена у тему. 

- С обзиром да су цене великих светких бендова све веће, јако тешко је за промотере да направе неку логику, и да могу да зараде новац. Са друге стране, има све мање спонзорстава, која су се некад подразумевала за све велике концерте у Србији. Дођемо до тога да, просечно, велики бендови коштају од милион и по па преко два милиона евра. Јасно је да не можемо да имамо реалну цену карте, коју би већина наше популације могла да плати. 

Јадранка је наставила: 

- Жао ми је што је дошло до такве ситуације, с обзиром да смо раније могли да се похвалимо програмом који је ишао раме уз раме са Лондоном, Берлином и другим европским метрополама. Сада промотери три пута размисле пре него што пресеку да ураде неки концерт. Врло често се деси да бенд, једноставно, не планира овај део територије, па онда њихов долазак из Америке кошта још много више. 

Све у свему...

- Куповна моћ публике је доста опала. Просечна улазница, која на западу кошта од 120 до 200 евра, за наше људе је научна фантастика. Промотери не желе да улазе у ризичне варијанте ако не могу бар да исплате концерт, односно, да буду на нули. 

На њене речи се надовезао музичар Дејан Цукић: 

- Великих страних концерата нема јер нема пара. Не исплати се. Ствар је врло прецизна. Последња књига коју сам радио је превод "Пинк Флојда", и онда сам гледао неке податке. Једини град у ком је "пукао" организатор са Роџером Вотерсом је био Београд. Приход је био бруто 600 и нешто хиљада долара, а свуда је био преко милион. Може да дође Јан Гилан, да се организују мањи програми. 

Додао је Цукић једну занимљивост: 

-Постоји прича за Бруса Спрингстина. Нудио је да се одрекне свог хонорара и да свира овде пошто-пото. Организатор, међутим, није могао да обезбеди оно што су услови да он дође. 

Не разликује се много ни прича Владе Јанковића Џета, легендарног рокера, радио водитеља и новинара: 

- Колико пара, толико музике. Новца је понестало. Друго, кад погледаш мало боље - који то велики бендови нису били код нас? једино Бон Јови, или тако нешто. Остали су били, а ми смо то прихватили као бисокоп. Видиш их два пута и - шта ћеш више да гледаш. 

На помен да би многи волели да виде У2, па, рецимо Coldplay, у Београду, Џет је имао спреман одговор: 

- Не верујем да би Coldplay, уз све уважавање, продали ни Дом синдиката. У2 - то би, већ, вероватно, било другачије. То су све, генерално, скупе ствари. Треба доста логистике и новца. Нисам сигуран да је неко код нас спреман да ризикује велики новац, кад има сигурније домаће атракције. 

Џет се, за крај, у свом стилу насмејао: 

- Разлог је, дакле, чисто уметнички. Мало је пара.