Преминула Една О’Брајен након дуге болести - свет се опрашта у сузама: "Била је неустрашива и великодушна"

Ирска списатељица Една О’Брајен, позната по свом бунтовном, контроверзном и феминистичком књижевном делу, умрла је у суботу у 93. години након дуге болести, саопштила је данас њена издавачка кућа.

У низу романа који почињу са "Провинцијалкама", а који су испрва били забрањени у Ирској, али хваљени у иностранству, О’Брајен је дала глас женама које се боре са угњетавајућим и лицемерним очекивањима патријархалног друштва. У својим каснијим делима проширила је опсег својих тема, а због промоћурних опажања и стилске бравуре Филип Рот ју је једном приликом окарактерисао као “најдаровитију жену која тренутно пише књижевност на енглеском језику”

Издавачка кућа Фабер је одала почаст Едни О'Брајен назвавши је: "једном од највећих списатељица нашег доба". "Начинила је револуцију у ирској књижевности, пишући о женама и сложености људског стања и то прозом која је била светлуцава и једноставна. Имала је дубок утицај на многе писце који су је следили.

"Една је била пркосан и храбар дух, стално је тежила ка откривању нових уметничких територија, писала је искрено и из убеђења. Виталност њене прозе била је одраз животне радости: била је најбољи саговорник, љубазна, великодушна, несташна, храбра.

"Една је била драга пријатељица свима нама, и страшно ће нам недостајати. Велика је привилегија за Фабер што је имао прилику да објављује њена дела, а њено смело и бриљантно стваралаштво наставља да живи."

Рођена 1930. године у селу у округу Клар, Една О'Брајен је била најмлађа у великој породици са оцем који је био пијанац и коцкар. Након што је 1950. године стекла звање фармацеута, удала се за писца Ернеста Геблера и то против жеља своје породице – ову брзоплету одлуку је 2011. године описала као прелазак “од њих, ка њему; из једне куће контроле, у другу”.

Када се брачни пар 1959. године преселио у Лондон са своја два сина, Една је почела да ради за издавачку кућу Хаћчинсон, која јој је убрзо дала задатак да напише роман.

Написан за само три недеље, роман "Провинцијалке" је прожет духовитошћу и емоцијама док прати Кејтлин и Бабу у периоду од маштања о романси у женској школи при манастиру до напуштености у Даблину. Када је роман објављен 1960. године, Кингсли Амис је похвалио његову "неискварену шармантност и ненаметљиву оригиналност".

Ипак, у родној Ирској нису били толико одушевљени. О’Брајен се једном приликом присетила како је добијала анонимна писма, “сва злонамерна”, а “неколико примерака купљених у Лимерику на захтев свештеника спаљено је после молитве на црквеном имању”.

Роман је брзо био забрањен у Ирској, као и наредних шест О'Браједнинх дела, почевши са два наставка "Провинцијаки" под називом   "Усамљена девојка" из 1962. и "Девојке у срећној брачниј луци" из 1964.

Један од последњих романа је био инспирисан Караџићем

Након десетогишње паузе Една је објавила роман "Црвене столичице". Реч је о роману за који се, иако је реч о фикцији, у тексту каже да се донекле може доживети и као историјски, будући да је његов главни јунак ратни злочинац из Србије, моделован по лику Радована Караџића, који је избегао затворску казну и побегао у Клунил, опскурни мали ирски градић.

Тамо започиње живот прерушен у др Владимира Драгана, „исцелитеља и сексуалног терапеута који се изненада, једне ноћи, зарастао у браду, у црном капуту и белим рукавицама, појављује у средини у којој живе типични ирски староседеоци сличних малих места, али и избеглице, мигранти и радници без посла”.

Јунак, који становницима тврди да је пореклом из Црне Горе и који на крају бива лишен слободе, сусреће се са неколицином других ликова, локалним свештеником на првом месту, потом власником паба, фрустрираном младом женом (која се са њим упушта у аферу), а цела прича, како то објашњава критичар Џејмс Вуд, одиграва се „у донекле бајковитој атмосфери која има ноту стварних догађаја”.