Прича о Томи Здравковићу и девојчици са ружама и данас се препричава Скадарлијом!
Десило се једне вечери у чувеној боемској Скадарлији, а и дан данас се препричава са дивљењем...
Данас, 30. септембра, пуних је 29 година од смрти непоновљивог боема Томе Здравковића, који је оставио неизбрисив траг на музичкој сцени. Певач чије песме немају век трајања. Чије песме певају све генерације, чије стихове напамет зна и старо и младо. И тако деценијама уназад. А певаће се још годинама, то је сигурно.
Директор Nišvilla награђен у Тирани: Овај наступ био је уједно и завршни концерт двогодишњег пројекта
МРАЧНА СТРАНА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА: Ево зашто сви причају о документарцу "The Социал Dilemma"! (ВИДЕО)
ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ НЕЋЕ БИТИ САХРАЊЕН У АЛЕЈИ ЗАСЛУЖНИХ ГРАЂАНА: Ово је последња жеља редитеља...
Његов глас одисао је тугом, обележио је на посебан начин музичку сцену и комплетну народну музику у бившој Југославији. Кафану је обожавао, живео је боемски живот, а новац га никада није привлачио.
Тому су пратиле разне приче и догодовштине. Испричане и неиспричане. У свом богатом животу стекао је разна искуства, а љубав према музици и кафани никада није крио. Кафану је опевао у својим песмама, оним вечитим песмама које су лек и емоција, и које и данас живе. Нема кафане широм Југославије у којој није запевао и нема оног ко није волео да слуша његов глас.
Певач, уметник, џентлмен, шармер, каваљер, човек, боем, коцкар, љубавник, херој, луталица, краљ кафане...увек свој. То је био Тома Здравковић.
На помен његовог имена ни данас нико не остаје равнодушан и о њему се говори са искреним емоцијама.
Кажу: Све је пролазно, али он не!
Остале су песме да живе после њега. И живе, 29 година касније. Текстове за своје песме најчешће је писао сам, у кафани. И углавном су били аутобиографски. Певао је о неузвраћеним љубавима и патњама. Никада себе није звао звездом.
Пре свега, био је човек. Томе сведочи и једна прича, у мору њих које постоје, а која је можда и највећи сведок његовог великог срца и добре душе.
Испричао ју је хармоникаш Златко Крстић.
Прича која говори о великом срцу Томе Здравковића
- Негде осамдесетих година свирао сам са својим оркестром "Злајини другари" свадбу једном Дорћолцу у "Великој Скадарлији" код Србе. Младожењина жеља је била да му пева Тома Здравковић. "Краљ" је по обичају био на висини очекивања. Гласом и чувеним шармом фасцинирао је све, па је уз ободе баште било више слушалаца, него на свадби.
- Када је свадба завршена, Тома и ја смо кренули уз калдрму лагано, јер сам ја носио кофер са хармоником. Негде код кафане "Три шешира" изненади нас прави пролетњи пљусак. Склонили смо се у башту док киша не мине. Ту испод стрехе је стајала мала циганчица с великом корпом пуном ружа.
Тома је знао и упита је:
- Је ли, Зорице, како си ноћас прошла?
- Лоше је било, много лоше, Томо. Али, вече ми је и поред лошег пазара било прелепо. Слушала сам те како си певао и задовољна сам.
- Тома је из џепа извадио новац и без речи га проследио у њену кецељу. Зорица му је узвратила једном лепом ружом. Право изненађење је тек следило.
- Кад смо, након што је киша престала, изашли из Скадарлије, а пошто смо се растајали јер смо ишли у два различита правца, Тома ми рече: "Е, мајсторе, дај ми 100 кинти за такси".
- Тек тад сам схватио да је малој Зорици дао читав хонорар од 700 марака! Он се није дао изненадити. Погледао ме и рекао: "Њој су паре потребније, а и ова ружа, веруј ми, више вреди од било којих пара.
- Кад се Тома преселио на неко лепше место, свирао сам негде у Швајцарској. Жао ми је, нисам могао бити на последњем испраћају највећем боему који је шетао овим просторима. Мој гитариста ми је касније причао. На сахрани је доминирао један велики венац од природних ружа на којем је писало: "Томо, моје детињство те жали", а донела га је, тада већ девојка, лепа циганчица Зорица...
Никад неће бити заборављен, као ни његове песме
Тома Здравковић рођен је 20. новембра 1938. године у селу Печењевце, код Лесковца.
У априлу 1991. године, на врхунцу славе, после албума "Кафана је моја судбина", болест га је приковала за постељу на ВМА у Београду.
Седамнаест година трајала је његова борба са канцером простате. Преминуо је 30. септембра 1991. године.
Али, легенда о највећем боему и његовим песмама које певају и најскривеније емоције из његовог живота - и даље живи. И живеће заувек, јер - један је Тома Здравковић.
