Промоција књиге Виктора Лазића: Кенија - дамари дивљине

Поред аутора, о књизи су говорили писац Љубивоје Ршумовић, песникиња Мирјана Булатовић и уредница у Лагуни Дубравка Драговић Шеховић. Музичке украсе на гитари са кенијским мелодијама извела је Милица Миловић.

У овом делу су детељно описани сусрети са лавовима, змијама, антилопама, носорозима, гепардима, нилским коњима, покојим нојем и хијеном, као и гунгула опасних улица Најробија и Момбасе. Лазић ће у саобраћајном шпицу Најробија угледати залуталог лава, а у националном парку имати прилике да пољуби – жирафу! Значајан део књиге посвећен је изузетним људима који су животе посветили очувању природе. Лазић описује како се може усвојити корњача али и објашњава шта прво треба урадити ако вас уједе змија отровница. Плива са делфинима и међу светлуцавим билуминесцентним планктонима а затим се диви баобаб дрвећу и обилази удаљене археолошке локалитете, остатке древних градова опхрвених џунглом свахили цивилизације. Лазић увек ослушкује шта људи на које наилази, мештани и други путници, носе на души: преноси нам њихове стрепње, муке, надања, вештине, болне и радосне тренутке.

Љубивоје Ршумовић диви се храбрости путописца са којим се дружи дуже од деценије и сведочи како се плашио за пријатеља кад је чуо да је отишао у Кенију “да прави селфије са змијама и лавовима”.

Уредница књиге Дубравка Драговић Шеховић истакла је књижевни квалитет путописа и да ово дело превазилази уобичајене путописне оквире, те се прелива у животопис аутора.

Аутор истиче да га је Кенија, земља са скоро педесет милиона ставновника, променила, обогатила знањима за цео живот. А зашто је одабрао да, после дуже паузе, прво у низу нових путописних дела буде посвећено баш Кенији, аутор објашњава: “Када сам боравио у Момбаси, удварао сам се једној девојци тако што сам јој рекао да пишем књигу о Кенији, па сам је замолио да ми помогне и да ме проведе по граду. Провели смо неколико дивних дана заједно. Тад нисам имао намеру да књигу заиста напишем, чак сам и заборавио да сам јој то рекао кад смо се упознали. Када ме је, после много година, упитала шта би са мојом књигом, осетио сам се постиђен и тако је настало ово дело”, рекао је Лазић и истакао да је Кенија налик скривеној ризници најбогатијег цара која се пред њим постепено отварала тек пошто је успео да разгрне маске небезбедности, сиромаштва и многих друштвених проблема са којима се кенијско друштво суочава.

Песникиња Мирјана Булатовић, којој је књига посвећана у знак захвалности за подршку писцу да своје доживљаје преточи у књижевност, запитала се ко не може бити добар светски путник?

“Комформиста, хедониста, плашљивац, мизантроп, шовиниста, расиста, религијски фанатик, песимиста, лењивац, прзница, закерало, циник... А ко може да буде добар светски путник? Аскета, оптимиста, радозналац, човекољубац, а уз то неустрашиви, сналажљиви, добронамерни, саосећајни, великодушни, трпељиви и марљиви посвећеник истраживачког духа - баш какав је  Виктор Лазић. Светски путник, по свему. А путописац, ко може да  буде путописац? Онај који, уза све наведене врлине, има и књижевни дар. Наравно, ту се и линија судбине протегне преко Земљиног шара, па пред путописца искачу свакојака чудеса, јер га Бог пошаље на право место у правом тренутку.  Зато 'Кенија'`, као и остале Лазићеве књиге са путовања, обилује занимљивостима, описаним на упечатљив, сликовит и динамичан начин. Укрцајте се у књигу и путујте”, рекла је Мирјана Булатовић.

Љубивоје Ршумовић каже: “Лазићеви наслови причама су као стихови из неке баладе: „Црни шиљци ђавоље литице и шума заборава“. А успут нам чита графите са зидова; „Путуј довољно далеко, да стигнеш сам себе“ или „Оно што штедимо – штеди нас!“ Остаје ми још само да препоручим ову књигу читаоцима речима паметнијег од мене, Анатола Франса: 'Читајте да бисте живели!' “

Из увода

“Нису сви делови Африке исти, али Африка какву је ми у Европи замишљамо, то је управо Кенија, која је добила име по планини најближој небу, завејаној снеговима, у жарком појасу екватора. Бујни живот одвија се у бескрајним саванама са лавовима, зебрама, слоновима, носорозима, жирафама... Надасве, ту живе четрдесет четири народа, доприносећи огромном етнографском обиљу. Највиши домети ових народа су појединци који набоље мењају Кенију и свет, а најнижи су они због којих је небезбедно изаћи на улицу. ***Кенија је седам пута већа од Србије и ја сам за месец дана интензивних путовања обишао толико њених делова колико би стало у две моје домовине. Зато овај путопис није цела Кенија. То је моја Кенија, оно што сам лично видео и доживео.