Родригеш: Сваки филм долази из празнине
Португалац који има шта да каже...
- Сваки филм је својеврсно путовање, ма колико био плод фикције увек долази из конкретног места и сваки говори о аутору и мора бити личан, јер у њему редитељ излаже себе и истовремено покушава да сакрије себе, каже португалски синеаста Жоао Педро Родригеш, гост 11. Белдокса.
Ејбелу Ферари уручена Плакета Југословенске кинотеке
Естетику Педра Родригеша карактерише истраживање људских страсти на ониричан начин кроз константно мешање сна и јаве, као и преиспитивање сексуалности и односа према хришћанству, дубоко усађеном у португалско и европско друштво.
Родригеш је познат београдској публици по филму "Орнитолог", приказаном на Фестивалу ауторског филма 2016. године, што, сам аутор није знао и изненадило га је, као и Плакета Југословенске кинотеке која му је синоћ уручена.
Каже да када снима филмове не жели да шокира људе, већ само да буде искрен сам са собом и исприча приче која га интересују, мада је навикао на врло бурне реакције људи.
"Људима се или много допадну моји филмови или их не подносе. Тај јаз између одбацивања и прихватања је баш огроман и можда сам ја био највише шокиран на почетку јер сам желео да људи уживају у мојим филмовима", приметио је Родригеш у интервјуу Танјугу.
Увек се, каже, пита шта људи желе да виде и прижељкује да његове филмове види што више људи, али зна да није тако.
"Многи филмови изгледају потпуно исто, а ја покушавам да направим нешто другачије. Шездесетих и седамдесетих година више људи је гледало уметничке филмове, а данас се поставља питање како да заинтересујемо људе за остварења која се не баве суперхеројима", рекао је Родригеш.
Сматра да је најважније за једног аутора да нађе свој поглед на свет и он то сам још увек покушава.
"Мислим да се то развија током живота, док откривате себе и док учите да гледате на свет на различите начине, тако боље разумете и себе и шта радите на овом свету", сматра редитељ.
Тешко му је да прича о својим филмовима и додаје да је он неко ко стоји иза и ко ће једног дана умрети у нади да ће његови филмови остати.
Сваки филм, наглашава, долази из празнине, и да би почео да ствара нови, мора да заборави претходни, јер и "када заврши филм, он више не припада њему".
"Верујем да снимање филма, као и сваки процес стварања уметничког дела мора да се ослања на интуицију, на инстикт. Код Тинторета ми је фасцинантно како је једну исту тему обрађивао на различите начин током свог живота. И то ми је занимљиво јер и филм много говори о аутору и мора да буде веома личан", истакао је Родригеш.
Он објашњава да се крије иза онога што ради, али истовремено се излаже.
"Када кажете да је нешто лично, обично се то доживи као затворено, а ја сматрам да моји филмови треба да имају врата кроз која ће људи ући. Надам се да моји филмови могу лако допрети до људи, али ипак знам да није баш тако", рекао је Родригеш.
Како каже, његови филмови су углавном о усамљеним ликовима, а тишина може бити плодотворнија јер пружа прилику да се мисли о разлогу постојања.
"Филм представља избор редитеља шта из нечијег живота жели да представи, шта жели да сакрије. Много волим филмове Алфреда Хичкока који увек гради причу на основу очекивања публике, напетости која из тога произилази. Филмови треба да буду узбудљиви и постоје различити начини да то постигнете и да увучете људе у причу", приметио је португалски редитељ.
Пошто није имао талента да се бави сликарством, одлучио је да слике гради путем филма, а детаље за те слике проналази у различитим уметностима и животу па гради свој свет.
Одлазак у Венецију након средње школе, сусрет са делима ренесансних сликара, са религиозним темама, доста је утицало на њега, а чињеница да долази из земље у којој је религија врло битна, иако није одгајан у религиозној породици, заинтересовало га је за то како традиција и религија утичу на људе, што се одразило и на његове филмове.
Родригеш наглашава да су сви његови филмови фикције, а истовремено документарни.
"Никад не размишљам да ли снимам играни или документарни филм. И када снимам играни филм, доста истражујем како бих ухватио угао стварности на коме градим фикцију. То је једини начин на који могу да радим. Понекад ме покрене један призор, или неки чланак у новинама, а понекад прича коју сам чуо или особа коју сам срео или пак место", објаснио је Родригеш.
За потребе ретроспективе у Центру Помпиду у Паризу снимио је аутопортрет "Где си сада, Жоао Педро Родригеш?" који се приказује на "Белдоксу" и подвлачи да се стално труди да сваки следећи филм буде потпуно другачији.
Тренутно ради на новом играном филму о револуцији 1974. године којом је окончана дуга диктатура у Португалу.
"Ми Португалци имамо проблема да размишљамо о ближој прошлости. Често се бавимо далеком прошлошћу, али избегавамо да се бавимо недавним сећањима. Имао сам девет година када се десила револуција. Не сећам се много те године, али битно је данас да се бавимо том темом. Након 1974. у Поругалу је било много наде, а данас је свет кренуо у другом правцу, превише је нетолеранције и битно је да видимо зашто ти идеали нису отишли где је требало", објаснио је Родригеш.
Он је казао да је Португал једна од ретких земаља са лево орјентисаном владом.
"До недавно смо били у озбиљној кризи као и цела Европа и некако још увек то преживљавамо. Тренутно влада известан оптимизам, али с друге стране видимо свет око себе који није баш оптимистичан. Тренуци кризе увек нас терају да помислимо да би неке ствари требало другачије да радимо", истакао је Родригеш.
ууууууууш