Велика ТАЈНА пронађена у њеној КУТИЈИ ЗА НАКИТ - Вечна дива и глумица Оливера Марковић шест деценија чувала једну ствар, МИСТЕРИЈА и данас остала нерешена

Оливера Марковић је рођена 3. мај 1925. године. Својим талентом је оставила велики траг, а чим се појавила на глумачкој сцени, постала је миљеница публике.

Говорила је да је имала лепо детињство и да је за тај период вежу само лепе успомене. Била је несташна, али највише од свега волела је и умела да пева.

Рођена је као Оливера Ђорђевић. Имала је само девет година када је у Нишкој Бањи основала „позоришну групу“ у којој је била главна глумица, редитељка, аутор текстова и управница.

Завршила је гимназију и студирала историју уметности, била је члан Омладинског и Академског позоришта. Када је основана Позоришна академија, постаје студент прве генерације, у класи Мате Милошевића. По дипломирању, 1951.године, постаје члан Београдског драмског позоришта. Прва њена улога је била Клара у „Сламном шеширу“, у режији њеног професора Мате Милошевића. Педесетих година Београдско драмско позориште је неговало репертоар савремених страних писаца, а Оливера је обележила то време својим улогама. Остала је упечатљива њена улога Меги у „Мачки на усијаном лименом крову“. Играла је и у представама „Добри војник из Сечуана“, „Три сестре“, „Карамазови“, „Укроћена горопад“, „Конак“… Након десет година, Оливера напушта Београдско драмско позориште, желећи да истражује нове форме позоришне игре.

Упоредо је радила на филму, до 1961.године снимила је десет филмова ( „Шолаја“, „Влак без возног реда“, „Дилижанса снова“). Шездесетих година се успешно опробала у музици – певала је шлагере и руске романсе. Наступала је широм земље, као и у иностранству, певала пуно пута пред Титом….Снимила је двадесетак грамофонских плоча. Добила је понуду да наступи и у париској Олимпији, као и у Брехтовом позоришту у Берлину, у представи „Мајка храброст“. Од 1967.године ангажована је у Народном позоришту у Београду, где је остала до пензионисања (1989) и остварила више од тридесет улога. Памти се њена улога Коштане из 1970.године, представе која је имала фантастичан успех баш захваљујући Оливериној глуми и песми.

Снимила је 63 играна филма.

- Оливера Марковић није само глумица – она је читав један велики, глумачки ансамбл - изјавила је Вида Огњеновић 1998. године на свечаности уручења Добричиног прстена.

Љубав и трагедија

Њен живот су обележиле две велике љубави. За прву ретко ко да не зна да је у питању глумац Раде Марковић, ког је упознала још као тинејџерка. Њихова љубавна прича почела је у ратом захваћеном Београду 1944. године. Заправо њих је спојила невероватна трагедија коју су избегли током америчког бомбардовања Београда.

Оливера и Раде упознали су се на Коларчевом универзитету где се окупљала омладина која је желела да ствара позоришне представе. Раде је примељен у асамбл упркос томе што је, како је сам рекао, "лоше извео део из Нушићевог 'Sumnjivog лица'". Како су желели да одиграју неколико представа након рата који се приближавао крају, често су имали пробе у холу једног петособног стана на Теразијама број 12, где их је подучавао редитељ драме и опере, Ерих Хелц.

Међутим, како је почео бомбардовање Београда, договорили су се да са пробама наставе у вили Пере Радовановића на Пашином брду. Догово је био да се у девет ујутру окупе на договореном месту, али се на скупу нису појавили само Раде и Оливера, који су се договорили да се прво нађу на Јужном булевару и заједно дођу на пробу. Док је чекао Оливеру да се појави, зачуле су се сирене за узбуну и почело је бомбардовање. Марковић је у паници пошао ка месту за пробу и тамо затекао свих 40 уметника покошених са земљом.

Оливера, која је каснила на пробу, није страдала. Мада се од овог стравичног догађаја никада нису потпуно опоравили, апсолвенткиња историје уметности Оливера Ђорђевић удала се за несуђеног студента технике, Радета Марковића. Дана 24. августа 1946. године добили су сина, данас чувеног филмског и позоришног режисера Горана Марковића.

Они који су преживели бомбардовање из аматерске дружине основали су Београдско драмско позориште након ослобођења.

Раде и Оливера су за то време били најлепши глумачки пар у позоришту на Црвеном крсту у Београду, који су изнова београдској публици доносили потпуно нови сценски изражај.

Брак о ком се мало знало

Слава и интерес јавности узели су свој данак, па иако су заједно створили много, развели су се након 17 година брака. Глумица је убрзо ступила у везу са колегом Душаном Булајићем, за кога се касније и удала.

Док је са Радетом била вечити партнер на сцени и водила буран јавни живот, са Душаном, који је такође био прослављени драмски уметник, провела је остатак свог живота у љубави сакривеној у удобности дома. Иако су обоје били јавне личности и чланови Народног позоришта у Београду, свој приватни живот трудили су се да држе у тајности.

Једино што је указивало на њен брак била је честа шала коју је знала да изговори, да јој се чини да се "удала чим се родила" и да се "не сећа периода када није била у браку".

Љубав је прекинула Душанова смрт 1995. године, а Оливера је наредних 26 година провела као удовица. Преминула је 2. јула 2011. године у 87. години., пише Она.

Дуго скривана тајна у Оливериној кутији за накит

У програму посвећеном Оливери Марковић једног октобра у Народном позоришту у Београду, а на његовом крају, глумичин син, редитељ и драмски писац Горан Марковић, предао је кустосу Музеја Народног позоришта неколико личних ствари које су припадале његовој мајци.

Међу стварима су биле наизглед обични предмети – кутија за накит, визит-карта, вештачке трепавице… ипак, једна је нарочито привукла пажњу – умрлица Жанке Стокић.

Горан Марковић је том приликом открио да је Оливера умрлицу “скинула са једног дрвета” непосредно након сахране старије колегинице 1947. године. Реч је била очигледно о парчету папира који јој је много значио јер је умрлицу чувала више од шест деценија.

Сигурно је да се млада Оливера, тек удата за колегу Радета Марковића, дивила великој Жанки, звезди народног позоришта и првој “Госпођи министарки”. Годинама касније, и Оливера Марковић ће се окушати у истој улози.

Вероватно је да је Оливеру болела и неправда учињена према старијој колегиници. Жанка је, под оптужбама да је сарађивала са окупаторима, изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, а казна је била и друштвенокористан рад.