Неопходна нам је зелена енергетска транзиција: Огласио се СВЕТСКИ СТРУЧЊАК о будућности српске ЕКОНОМИЈЕ

"Ако апсолутни износ стопе раста светске економије од 2008. до данас коригујемо инфлацијом, растом дуга и растом фискалног дефицита, недвосмислено закључујемо да се глобална економија налази на неодрживој путањи. Планета иде према тачки кључања, док је биосфера, управо због загревања, изложена високој стопи нестанка врста, која у последњих педесетак година износи око 50 одсто", рекао је он за данашњу Политику.

Ђуричин је нагласио да упркос овим негативним резултатима, концентрација прихода и богатства убрзано расте, што значи да овај економски модел заправо награђује оне који уништавају његову перспективу.

Према његовим речима, један од главних узрока тешкоћа са којима се глобална економија и друштво сусрећу је загревање и као последица екстремно време, што доводи до огромног раста трошкова због суша, пожара, поплава, урагана, а ту су и трошкови климатских избеглица.

Додаје да је већи део ефекта глобалног загревања везан за усиљено зрачење, као несистемски ризик настао деловањем људи.

Ђуричин истиче и да хемијско загађење има негативан утицај на природу, додајући да је у последњих 10 година ниво хемијског загађења порастао за 10 одсто.

"Поред хемијског, природа је нападнута синтетичким, електронским и естетским загађењем. Количине пластичног отпада расту таквим темпом да се процењује да ће 2050. у океану бити више пластике него рибе, а посебно је опасна микропластика, која улази у тела организама који се користе у људској исхрани заједно са различитим микробима опасним по здравље људи", рекао је он.

Како наглашава, борба за ограничене ресурсе врши се неекономским мерама, укључујући и геополитик и она је оштра и непринципијелна, а изгледа је неизбежна.

"Уколико би сви становници планете Земље у 2023. години живели стандардом просечног становника САД, на глобалном нивоу би било потребно око пет пута више ресурса. Највећи проблеми су у вези са енергентима и ретким металима и минералима", рекао је он.

Додаје и да се на ефекат природних закона не може утицати, за разлику од ефеката деловања антропогеног фактора и решење је раст улоге науке у дефинисању анатомије и физиологије социјалноекономског система као контекста за нормативни приступ науци и подстицање кључних решења.

Ђуричин наглашава и да је зелена енергетска транзиција у Србији неопходна из више разлога, пре свега због енергетског дефицита који у овом тренутку износи око 30 одсто, иако Србија у погледу електричне енергије сопственом производњом углавном задовољава своје потребе.

Међутим, како додаје, око 65 процената производње електричне енергије долази из угља и зато је примарно питање замена фосилних извора енергије обновљивим.

"Време развоја капацитета на бази обновљивих извора енергије одређује преостало време коришћења постојећих капацитета на бази фосилних горива. У вези са угљем не може се правити тренутни заокрет од 180 степени, већ се мора максимално искористити постојећи потенцијал угља како би се купило време за изградњу и експлоатацију нових капацитета који се базирају на обновљивим изворима", казао је он.

Ђуричин је навео и да регулаторни оквир ЕУ предвиђа да се производња минерала и племенитих метала за зелену транзицију мора обављати искључиво из обновљивих извора енергије.

Казао је и да је његов став "условно да" за пројекат "литијум".

"Уколико су испуњени еколошки услови (према стандардима ЕУ), уколико је време актуелности технологије литијумских батерија дуже од периода повраћаја инвестиције и уколико је директни ефекат инвестирања-рудна рента, заједно са ефектом мултипликатора инвестиција дуж ланца вредности, пре свега, катоде, батерије и електрична возила, најмање једнак просечној стопи приноса по основу страних директних улагања, пројекат треба да из фазе папира пређе у фазу реалног објекта што пре", закључио је он.