ЈОВАНА ИМА САМО ЈЕДНУ ЖЕЉУ: Ево и КОЈУ

Јована Стојановић једна је од многих који свакодневно у срцу носе љубав према Црвеној звезди и који сваке ноћи сањају освајање трофеја и прославу пред Делијама. Издваја је напоран рад, да би се тај пехар нашао у њеним рукама и да би у историји женског фудбала остала уписана као фудбалерка која је подигла први трофеј који је освојио ЖФК Црвена звезда.

- Рођена сам у граду на Нишави, тамо сам још као мала почела да играм фудбал са дечацима из улице, пошто девојчица за игру готово и да није било. Прво су ми дозвољавали да им доносим лопте, које су после њихових шутева завршавале у комшијским двориштима и шипражју, након неколико месеци су се ми пружили малу шансу и дозволили ми да будем голман. Када сам после годину дана почела да их шевам и да им протурам лопту кроз ноге, сви су у екипу прво бирали мене, тако да сам убрзо постала и капитен те мале дружине – истакла је Јована Стојановић.

НЕМИРИ У БАЈЕРНУ: Гигант ЖЕСТОКО уздрман (ФОТО)

Као што обично бива, родитељи не воле да своје ћерке виде у копачкама и дресу.

- Мама и тата баш и нису били одушевљени мојом жељом да играм фудбал, поготово када бих се вратила кући пуна модрица, а понекад и крвавог носа. Упорност и огромна жеља ипак су ме одвели у ЖФК Машинац, тамо сам начинила прве фудбалске кораке. Пешачила сам свакодневно са краја на крај града, није ми сметала хладноћа по повратку кући, касно у ноћ. У тим тренуцима ништа није могло да ме спречи, а у Машинцу сам провела седам лепих година.

Награда за упорност и напоран рад на Јованину адресу, убрзо је стигао у виду позива репрезентације Србије.

- Дебитовала сам у кадетској репрезентацији Србије до 17 година, а затим и у омладинској до 19. То је за мене било велико искуство и мотив да наставим да се бавим овим спортом. Жеља за још већим напретком и фудбалским усавршавањем, довела ме је пре пет лета у Београд, обукла сам дрес клуба који волим од малих ногу и тако остварила део најлепших снова у животу. Црвена звезда је увек била мој сан, са њом у мислима сам сваке ноћи одлазила у кревет и будила се ујутру. Готово да није било места на зидовима собе, а да се ту није налазила нека Звездина фотографија, исечак из новина или било шта црвено-беле боје.

АНЂЕЛКОВИЋ: Испадосмо Боаћи и ја СТРАШАН тандем (ФОТО)

Дан када је постала део Звездине породице, памтиће до краја живота.

- На Маркани сам прихваћена на најлепши могући начин, имала сам огромну подршку саиграчица и тренера, брзо сам постала стандардна у првом тиму. Све лепо што ми се дешавало у Звезди, помогло је у великој мери да што безболније превазиђем недостатак родног града, пријатеља, родитеља и породице. Паралелно са обавезама у клубу, вредно сам испуњавала школске обавезе и завршавала средњу Економску.

Јованин таленат није остао незапажен и ван граница наше земље. Ипак, љубав према Звезди веже је за Београд.

- Имала сам позив из иностранства, прошла све провере и требала да потпишем и први професионални уговор. Захваљујући менаџеру услови су били изузетни. Имала сам обезбеђен стан, храну и високу финансијску надокнаду, а уз све то са мном би пут иностранства кренуо и мој брат, коме је била обезбеђена радна дозвола. Родитељи су били пресрећни, у том трансферу видели су сигурност за своју децу. Али, то није био живот који сам желела. Сањам, како пре свега тога заједно са својим саиграчицама високо подигнутих руку, пред највернијим Делијама на северној трибини доносимо први шампионски пехар. Тачније не само да сањам, ових година уживим за тај дан и ништа ми није важније, лепше и вредније од тога тренутка. Када сам саопштила родитељима одлуку, то је за њих био прави шок, једноставно нису могли да схвате емоције које са собом носи Звезда и у том часу безмало сам изгубила њихову љубав. Захваљуљујући људима из руководства и њиховом разумевању, добила сам студентску стипендију, која је била условљена спортским и студентским резултатима. Чврсто сам одлучила да им се одужим, како радом на терену, тако и на факултету.

ГОТОВО ЈЕ: Миливојевић ДЕБИТУЈЕ за Кристал Палас (ФОТО)

Стојановићева је у протеклој години низала само успехе.

- Одиграла сам успешно целу 2016. годину, на свим утакмицама била међу најбољима, а на некима и проглашавана за најбољу играчицу. Вредно сам тренирала, дневно и по неколико пута, како бих била максимално спремна. Образовање ми је подједнако важно, тако да сам учила свакодневно до дуго у ноћ и захваљујући томе завршила прву годину на Факултету за пословну економију и предузетништво (ПЕП), са просеком 10,0 као најбољи студент у тој генерацији. Пред сам крај прошле године, уследио је и позив Горана Сретеновића, селектора репрезентације Србије, као и моја дебитантска утакмица у дресу са националним грбом. Што је важније, поново сам задобила поверење родитеља, јер без њихове подршке и вере, све би било неупоредиво теже. Верујемо у неко боље и лепше сутра.

Без сумње, велики успеси тек очекују ЖФК Црвена звезда.

- Годину која је пред нама започела сам са потпуно истим амбицијама, жељама и сновима. Да ли ће она бити макар приближно успешна као претходна, показаће време. Знам да ћу радити вредно и марљиво, наставићу да усавршаван знање, како на фудбалском терену, тако и у студентској клупи. Борићу се за свој клуб и националну селекцију и као до сада, остављати срце пред публиком. Уз саиграчице и људе који раде у клубу, сигурна сам да ће се успех брзо и догодити – поручила је Јована Стојановић.