ПРЕЖИВЕЛА ЈЕ ПАКАО: Српска одбојкашица нападнута ножем, па пиштољем
Драма у Бразилу.
Српска одбојкашица Александра Узелац (19), за кратко време је два пута нападнута у Рио де Жанеиру, једном ножем, а други пут пиштољем.
ШПАНИЈА У СУЗАМА: Погинуо талентовани бициклиста, имао је само 18 година
БРЕГАР ЗАДОВОЉАН ДРУГИМ ПОЛУВРЕМЕНОМ: Идемо у Црну Гору да победимо
Она тренутно наступа за бразилски Флуминенсе, а оба пута ситуације десиле су јој се на путу ка кући, где пролазе људи, аутомобили, бициклисти и живот се одвија нормално.
- Враћала сам се са другарицом са вечере, возиле смо бицикл по стази која је предвиђена за то. Поред је тротоар за пешаке, онда део где је засађено дрвеће - около је корење и камење, па онда пут којим иду аутомобили - који је нижи, није у истој равни. У суштини немогуће је са стазе да изађеш бицклом на пут... Ја сам ишла прва, она иза мене. Како сам се залетела - двојица су налетела на мене. Подигли су мајице и извадили ножеве. Ма то су буквално биле мачете - баш огромни ножеви. Не знам ни како су им стали испод мајица. Почела сам да вриштим и нисам знала шта ћу. Скренула сам на тај пут... Могу да кажем да ме сам Бог спасао, јер нисам чак ни пала с бицикла, а излетела сам на пут где су аутомобили, мотори - почела је за "Mozzart спорт" причу одбојкашица.
Ту није био крај...
- Могао је да ме удари ауто или било шта друго. Другарица није успела да пређе, него је пала. Ја сам возила преко тог корења као никад у жвоту... Један је кренуо за мном, а други је отишао код ње. Стала сам, бацила бицикл, сачекала њу и заустављала кола. Нисам могла ништа друго... Стао нам је такси, некако смо улетеле и заједно смо отишле до полиције. Тамо нису ништа урадили, само су нас одвезли касније кући. Све се то десило врло близу полицијске станице. Веома сам се истраумирала, било је баш језиво и никако не могу ту слику - када они крећу на нас ножевима - да избацим из главе. Нико није пришао да нам помогне јер људи не знају шта тим нападачима може да падне на памет и на шта су спремни - присетила се Узелац.
Неколико дана касније су се наставиле непријатне ситуације.
- Враћала сам се из клуба до стана, била сам са другарицом на вечери. Пре тога смо гледале фудбалере Флуминенсеа, све је било супер. Зауставиле смо Убер, ушле у кола... Ја сам мом дечку Данилу написала поруку да је све у реду и да стижем кући за 30 секунди, пошто живим 100 метара од клуба. Гледала сам у телефон, а другарица ме ухватила за руку и почела да виче: "Узи, Узи, Узи...". Ја погледам, кад оно испред нас стоје два аута, иза такође, поред два мотора. Излазе мушкарци са фантомкама и пиштољима. Двојица су стала испред кола, а остали су на свака врата покуцали са пиштољем. На португалском су викали да им дамо све што имамо. Отворили су врата и уперили нам пиштоље у главу - препричала је млада одбојкашица стравичну сцену.
Хорор је трајао неко време, али успеле су и овај пут да се извуку.
- Ми смо вриштале, четири пиштоља и то она са пригушивачима су нам била око глава. Испретресали су нас, а један је кренуо и да уђе у кола, али смо ми некако успеле да искочимо и кренемо да трчимо. Ништа нам није било у глави, само да дођемо до клуба, јер смо знале да ћемо тамо бити безбедне. Све то је било у мојој улици... Кад смо стигле и спасиле се, дали су нам воду. Биле смо у шоку, почеле смо да плачемо... - објаснила је она, па наставила.
Истраумирана играчица тренутно има ноћне море.
- Ја нисам имала торбу, нити било какав накит... Пошто је ауто био затамњен, знала сам да не могу да ме виде, па сам телефон бацила иза себе и села на њега. Док су ме претресали нису приметили мобилни. А кад смо кренуле да трчимо, ја сам га ставила у шортс. Тачно се види на снимцима које смо касније прегледале како држим телефон. И возач је побегао са нама. Другарици су узели торбицу, документа, кључеве од стана... Мени су само кључ од стана. Све то тешко може да се опише. Ми у Србији смо тако нешто видели само на филму. Тек кад ти се стварно нешто тако деси, видиш колико је страшно - истакла је одбојкашица.
- Дошла сам са другарицом у мој стан, била је ту код мене, нисам спавала уопште... И после свега су ми кренули напади панике. Једно вече је било баш страшно, уплашио се и мој Данило, а ја се не сећам ничега. Само сам се пробудила у сред ноћи и почела да вриштим, да вичем, мислила сам да ме неко јури. Звала сам маму и рекла да хоће да ме убију у стану. Мислила сам да ме неко зове: Узелац, Узелац... Траума је велика. Баш тај возач, који иначе није из Рија, него је странац, нам је испричао да је виђао сличне ситуације и да се дешавало и да убију људе. Њима је то као добар дан - каже Узелац.
У периоду после тог напада, избегавала је да остаје сама и време је проводила са дечком и са саиграчицама.
- Одмах после тога смо путовали на утакмицу, тако да нисам била у Рију. Тешко ми је баш да спавам, сад користим таблете због тих кошмара. Преко дана ми је ОК, али увече ми је тешко. Још ме стиже и умор сад јер данима нисам спавала уопште. Тек сад успевам мало да склопим очи. Покушавам да се фокусирам на одбојку, јер желим да се изборим са тим и наставим даље... Нећу да ме то поремети толико - истиче млада одбојкашица.
Некада је са обожавањем причала о Бразилу, али сада...
- Мама и тата су хтели одмах да дођу и да идемо заједно кући. Наравно да нису сигурни да треба да останемо овде, јер ко би био сигуран да се тако нешто деси његовом детету. Ја се пробудим у сред ноћи и зовем маму. Вриштим на телефон. После свега овога нисам сигурна ни да ћу завршити ову сезону у Флуминенсеу. Врло је могуће да ћу се посветити себи наредна два месеца и спремати се за репрезентацију. Ако будем тражила неку помоћ психолога, то ће сигурно бити у Србији, а не овде. У клубу ме подржавају, ту су за све, али ја морам да видим шта је најбоље за мене. Тешко је када ти се нађе живот у опасности. Ово се одразило и на моје партије. Тачно се види разлика. Прва утакмица после тога је била катастрофа. Највише ме вуче ка напред то што знам да је близу прилика да одем на Олимпијске игре, да будем поново са сениоркама - закључила је Узелац.
