Исповест возача ГСП који вози и по највећој врућини: Како бих издржао, ујутру морам да обавим овај ритуал

Високе температуре многе од нас чине нервознима, и ретки су они који се обрадују када по највећој врућини треба да стигну са једног дела града на други. А да ли сте се икада запитали како је на више од 35 степени онима који цео радни дан проводе на точковима, окружени не увек пријатним путницима и суочени са одговорношћу за велики број живота?

Како се возачи осећају током ове жеге, за портал SrbijaDanas.com испричао је возач ГСП-а Љубиша Покрајац.

- Ја радим по највећој врућини, али да ми смета не бих то радио. Имам ноћ да се одморим и битан ми је јутарњи ритуал, да прочитам новине, попијем кафу, обилно доручкујем и да сам наспавам. Онда ми тежи услови не сметају - рекао је Покрајац.

Концентрација мора бити јака целу смену

Већина возила је нова, али и даље се деси да због гужви морају да се користе и нека старија која су у мало лошијем стању него друга, али Љубиши ни то не представља проблем.

- Ја мењам, возим и нова и стара возила и тако могу да осетим и добре и лоше стране овог посла. Поптуно је уживање да се вози возило које је ново и тихо а има притом и климу. Чињеница је да смо ми као у неком тераријуму, и сходно томе у кабини има више степени него напољу. Када немамо климу имамо прозор пред, који олакшава вожњу – рекао је Љубиша.

Додао је и то да они, али и остали учесници у саобраћају, морају да воде рачуна у свим условима, а поготово екстремним.

- За људски организам је идеална температура око 20 степени. Све има своју тежину, по врућини људи губе концентрацију, као и остали учесници у саобраћају. А ми, као професионалци још више морамо да пазимо и на друге. У томе је разлика између обичног и професионалног возача, да већ имамо неко спремно решење за све ситуације у саобраћају - рекао је Љубиша.

Коментари путника су разноразни. Има и лепих, позитивних, а наравно, постоје и они који нису баш пријатни.

- Мени је симпатично то што као да постоји неко опште неписано правило међу људима да возаче треба тући. Али треба и на то позитивно гледати. Најсимпатичније ми је на пример када ме баке замоле да им станем изван стајалишта, а то није дозвољено а ни безбедно. Када их одбијем, често тако нежне и скрхкане прокоментаришу: "И треба да вас туку!" - рекао је Љубиша кроз смех.

Љубиша веома воли свој посао, али не воли монотонију и због тога је увек бирао да нема сталну маршуту, већ да увек вози у други дао града.

- Немам неку сталну линију, и не волим то. Монотоно ми је. Волим да мењам линије јер ми на тај начин буде занимљивија вожња. Држи ми концентрацију то што мењам крајолике. Мада се дешавало ми се да на раскрсници питам путнике "На којој смо сада линији?" па онда они мисле да се шалим. Сада то не може да ми се деси јер имамо нове валидаторе па увек могу да прочитам – рекао је Љубиша.

Што се тиче поштовања између учесника у саобраћају, с обзиром на дугогодишње искуство, како мађународно, тако и код нас, није задовољан понашањем већине возача, али има и нешто што га пријатно изненади.

- Код нас је понашање изузетно агресивно, а и постоји велико непоштовање. Добар део возача не жели да нас пусти из стајалишта која су издвојена из траке. Просто се изненадим у Београду када ме возач неки испоштује у саобраћају и када ме пусти иако то не мора -  рекао је Љубиша за крај.