НА ОВОМ ГРОБЉУ ЉУДИ ЗАУВЕК НЕСТАЈУ: Мирко је био нечији син, брат, муж, али нигде не пише НИ СЛОВО

Мирко Петровић рођен је 1937. године, а преминуо је 2014. Био је нечији син, пријатељ, брат, муж, а можда и отац. Ипак, на његовом споменику нема оне уобичајене опроштајне поруке "Драгом тати". Нема ожалошћене породице. Нема чак ни цвећа. Јер Мирко почива на гробљу "Збег" у Борчи, на једној од четири парцеле које су резервисана за кориснике социјалне помоћи, бескућнике и лица чији се идентит не може утврдити.

ТАЈНЕ ДУБИНЕ БЕОГРАДА: Шта се крије покопано испод његових улица? (ВИДЕО)

Он је један од око 600 људи који овде почивају, без надгробне плоче, у гробним местима која су обележена само дрвеним крстом са именом, презименом и годином смрти. У неким случајевима нема ни тих података.

Примарни бескућници, који живе на улицама, код себе најчешће немају документа. Њих је готово увек немогуће идентификовати и као такви се сахрањују као Н.Н. лица. У таквим случајевима пре саме сахране мора да се обави аутопсија у Клиничком центру, након чега се тело пребацује у градску капелу и ЈКП "Погребне услуге" обавља саму сахрану. За њих се не обавља испраћај, сахрањују се ујутру, пре заказаних сахрана и нема родбине која плаче. Све се обавља мирно, тихо и веома брзо – али ипак господствено.

ПРОВЕРИТЕ ДА ЛИ ИСПОД ВАШЕ КУЋЕ ПРОЛАЗИ ВОДА: Овуда куљају подземне воде у Београду! (МАПА)

- Сахрана ових лица се обавља достојанствено, у појединачним гробним местима. У току последњих неколико година, сахране се обављају на гробљу Збег, а за то постоје посебне парцеле још и на Лешћу, Орловачи и Новој Бежанији. Реч је о местима која су без надгробног обележја, али се на крсту налазе основни подаци – објашњавају из Погребних услуга.

Ипак, Мирко Петровић је вероватно имао мало другачију причу. Ствари изгледају мало другачије када су питању корисници социјалне помоћи и бескућници који су регистровани и имају своја документа код себе. Уколико се деси да премину у Прихватилишту за одрасла и стара лица, тело се односи након констатације смрти.

Гроб без имена

Међу гробовима налази се и велики број крстова на којима нема године рођења, па чак ни имена. Уместо тога, стоји кратко "мушко" и година смрти. У питању су Н.Н. лица, чији идентит никад није откривен. Ипак, најпотреснији гроб на Збегу је онај у којем почивају три детета, на чијим крстовима нема имена, само се зна да су у питању две девојчице и један дечак. Овакве гробове нико никад не посећује.

- Ми немамо контакт са самом сахраном, али Прихватилиште издаје умрлице и сноси трошкове за то – каже Сузана Миловановић, координатор у београдском Прихватилишту. Према речима Младена Здјелара, повереника за избегла и расељена лица на општини Вождовац, у којој се налази овај центар, у протеклој години је преминуло пет лица која су имала смештај у Прихвалитишту. Посмртни остаци поново иду пут капеле, одакле се превозе на гробље, али велика разлика је у томе што ће на крсту писати име, презиме и година рођења те особе. Дешава се, ретко додуше, да породица накнадно дође на гробље и подигне споменик, па су ове парцеле тек понегде прошаране надгробним споменицима на којима има цвећа.

ЗАШТО МАЈКЕ УБИЈАЈУ СВОЈУ ДЕЦУ? Случај из Сокобање покренуо низ питања

Гробна места су уредна

Гробна места су униформисана, али уредна. Трава је покошена, нема прљавштине и корова, а за све то се брину радници гробља. За разлику од стандардних гробних места, за ове одржавање нико не плаћа.

Да се у Србији не исплати умрети, није новост - комплетна цена сахране често стаје преко 100.000 динара, и то уколико се одлучите за најскромнији аранжман. У случају људи који то себи не могу да приуште, и чије породице немају средстава или не желе тиме да се позабаве, ствари преузима држава.

- Ако не постоје лица која су дужна да обезбеде сахрањивање трошкове сноси општина на чијој територији је умрли имао последње пребивалиште, а ако се не може утврдити последње пребивалиште, трошкове сноси општина на чијој територији су нађени посмртни остаци - кажу из Градског центра за социјални рад у Београду. Иако они не воде евиденцију о броју бескућника, према неким проценама у престоници живи око 2.000 људи без крова над главом.