ОН ТЕ БИЈЕ, А ТИ СИ СКУПИЛА ХРАБРОСТ И ПРИЈАВИЛА НАСИЉЕ: Шта даље? Шта као жена можеш да очекујеш?
Ако трпите насиље или знате неког ко трпи насиље, позовите СОС телефон 0800 - 35 00 36
Насиље према женама је испољавање историјски неједнаких односа друштвене моћи између мушкараца и жена који су довели до дискриминације и доминације над женама од стране мушкараца и до спречавања потпуног напретка жена.
Насиље према женама је један од основних друштвених механизама којима се жене присиљавају да буду у подређеној позицији у односу на мушкарце. Насиље према женама је препрека у постизању једнакости, развитка и мира.
Због тога законска је обавеза свакога да пријави насиље у породици надлежној институцији. Ако сте доживели насиље, поред полиције насиље можете пријавити и јавном тужилаштву, центру за социјални рад и здравственој установи.
За добијање информација или потребе за емотивном подршком, можете позвати СОС телефон.
![](https://www.srbijadanas.com/sites/default/files/styles/search_desktop/public/a/t/2021/06/01/pjimage_56.jpg?itok=4DcqeaT6)
Ниси врећа за ударање, ни птица у кавезу, храбра си жена, а не паћеница: Не буди жртва, ОВО ЈЕ НАСИЉЕ - ПРЕПОЗНАЈ ГА
![](https://www.srbijadanas.com/sites/default/files/styles/search_desktop/public/a/t/2021/05/18/ilustracija.jpg?itok=c8uzA_A9)
СЕДАМ ИХ ЈЕ УБИЈЕНО - НЕКА ВИШЕ НЕ БУДЕ НИЈЕДНА: Знате ли их - то су мајке, ћерке, супруге - ЖЕНЕ
Без обзира на то да ли сте пријаву за насиље поднели једном или више пута, институције су дужне да поступају по свакој пријави.
Насиље можете пријавити лично, ако сте доживели насиље, а такође може га пријавити и члан породице, пријатељ, комшија и било које друго лице. Насиље се може пријавити лично, у просторијама институције, телефоном, писмено, путем поште, као и путем имејла. Приликом пријављивања, можете се представити или остати анонимни - у сваком случају пријава ће бити разматрана.
Како би добили ефикасну заштиту, институције су Законом обавезне да сарађују како би обезбедиле да добијете адекватну заштиту и подршку.
Према Закону о спречавању насиља у породици као и насиља над женама, институције су дужне да о сваком сазнању о насиљу у породици обавесте надлежног полицијског службеника и тужилаштво. Једино позивањем СОС телефона пријава и искуство насиља остају поверљиви и не пријављују се, осим уколико то не желите, као и у ситуацијама животне угрожености.
У институцијама, а посебно у полицији, центрима за социјални рад и тужилаштву, раде професионалци који су обучени за поступање у случајевима насиља. Стога је важно да професионалцу ком сте пријавили насиље пружите што потпуније податке о догађају, члановима породице, историји насиља у породици, члановима породице који су посебно угрожени, повредама, као и другим околностима (поступак развода брака, спор око старатељства, трудноћа, претње, алкохолизам и сл.).
Већина жена које пријаве насиље су у шоку, уплашене, збуњене и не могу да се сете свих детаља. Не брините - увек можете допунити пријаву детаљима, подацима и информацијама у каснијим сусретима са центром за социјални рад, полицијом или тужилаштвом.
Институције су дужне да сходно околностима у којима се налазите изнађу решења која ће помоћи да изађете из насиља. Институције су такође дужне да вас упознају са предлогом решења, кроз ваше директно учешће у изради или разматрању индивидуалног плана подршке и заштите жртава насиља или преко неке од институција са којом најчешће контактирате. Такође имате право да се изјасните и реагујете ако сматрате да нека од предвиђених решења нису адекватна за ситуацију у којој сте се нашли.
Уколико не желите да учествујете или одустанете од учешћа у поступцима пред институцијама, та одлука ће бити поштована и неће утицати на поступање институција у том поступку. Институције су дужне да поступају по пријави, без обзира на став, они то чине по службеној дужности. Такође, одустанак у једном поступку не утиче на поступање институција уколико поново пријавите насиље, јер ће они поступати без обзира на ваше раније одустајање.
Када се сусретнете са било којом врстом насиља морате скупити довољно храбрости и снаге да се изборите и спречите да насиље које трпите ексалира и поприми размере много веће него онда када сте га први пут приметили. Раст насиља може довести и до смртног исхода, а то је нешто што свако од нас жели да избегне и да се не деси. Било да сте већ жртва или потенцијална жртва, важно је да своје муке испричате некоме и да затражите помоћ.
Лекар/лекарка својим поступањем треба да обезбеди:
- Да не осећате срамоту и стид што причате о насиљу
- Да не осуђује уколико насиље нисте пријавили полицији или другој институцији
- Да обезбеди да се разговор са вама одвија у миру, несметано и без присуства треће особе, укључујући и насилног партнера, друге особе које су вас довеле на преглед, друго здравствено особље
- Да поштује ваше одлуке и не нуди вам “готова решења”
- Да сваки пут када се обратите, обезбеди исти квалитет подршке и заштите
Веома је важно и да институције система заштите све потенцијалне жртве или оне жене које то нажалост већ јесу, да поново буду изложене насиљу, да систем остане глув и нем на њихов вапај.
Није то вапај очајника, већ храбрих особа које желе да живе свој живот без малтретирања. Свим женама у Србији су осим државних институција доступни и разноразни видови подршке и помоћи у невладиним организацијама и засигурно је да ће макар једна особа имати и времена и слуха за сваку од жена које се обрате за помоћ.
У Србији је у протеклих 10 година, до данас, најмање 340 жена намерно убијено од стране партнера или члана породице, људи (или мушкараца) којима су веровале и који су им говорили да их воле. Више од четвртине жена позивало је у помоћ институције, али њихови животи нису спашени.
Пријава породичног насиља може се поднети, осим полицији, на број 0800-100-600 или на СОС телефон за подршку женама жртвама насиља 0800-100-007.
Укупан број позива које је примио СОС телефон током 2020. године је 2.922 позива. Није било уочљивог повећања броја позива услед појаве корона вируса, али су бројне саговорнице тада по први пут одлучиле да позову и то су наставиле да чине и по завршетку ванредног стања, јер им је константна психосоцијална подршка потребна.