Да ли осигурање штити и од земљотреса?

Економски губици, према најновијим проценама, достигли су износ од 84 милијарде долара. Страхује се да ни ту није крај, јер ће се последице осетити на средњи и дужи рок. Осигурани губици биће много мањи, можда око милијарду долара, због ниског нивоа осигурања у том региону.

Генерални секретар Удружења осигуравача Србије Душко Јовановић објашњава да је Турски фонд за осигурање од катастрофа основан после потреса у Измиру 1999. године и да покрива штете од землјотреса на стамбеним објектима у урбаним подручјима. Фонд не покрива лјудске губитке, потраживања одговорности или прекид пословања. Иако је осигурање од землјотреса обавезно у Турској, у пракси се врло често не спроводи. Као резултат тога, многе стамбене зграде нису осигуране, посебно у деловима који су погођени овим потресом. То значи да ће сви који су живели у неосигураним објектима, зависити од државне и хуманитарне помоћи.

Каква је ситуација код нас ако говоримо о овом осигурању?

- После сваког катастрофалног догађаја уобичајено расте број заинтересованих за осигурање. Код нас није тако. Примера ради, само 2% уништене имовине у поплавама у Обреновцу и околини, 2014. године, било је осигурано. Већ следеће године, број осигураних некретнина, землјишта и стоке пао је за пола процента, а главни узрок је размишлјање да се такве поплаве неће поновити. Решење би могле да буду полисе осигурања од катастрофалних ризика које би обухватале штету од землјотреса и поплава, можда и од још неког ризика. Ослонити се на солидарност других и помоћ државе прилично је неозбилјно, посебно за оне којима су угрожена имовина у којој живе и од које живе.

Како би се те полисе продавале?

- Сматрам да би полиса осигурања од катастрофалних ризика требало да буде обавезна. Код нас су катастрофалне поплаве постале уобичајене, а спадамо и у трусна подручја где землјотреси могу да буду јаки и са тешким последицама. Таква полиса би решила проблем осигурања имовине грађана, али би и држава била растерећена, јер не би више сама финансирала санирање штета. При томе, полиса, која би била обавезна, не би била скупа. Ако би сви морали да је купе, цена била би нижа и доступна свима. Део прикуплјених средстава, осигуравачи би враћали кроз превентивне и инфраструктурне пројекте што значи додатну корист за грађане и државу. Са друге стране, иза наших осигуравача стајале би највеће реосигуравајуће куће, па ни рад друштава, у случају исплате огромне штете, не би био угрожен.

Јовановић додаје и да постоји неколико модела јавно-приватног партнерства, али је свима заједничка веза државе и њених интитуција са једне и осигуравача и реосигуравача са друге стране. Капацитети појединих осигуравача нису доволјни за спровођење овакве врсте осигурања, као што ни држава не може сама да поднесе толике штете, каже генерални секретар УОС.