ДА СРЦЕ ЗАДРХТИ: ПОБИЛИ јој породицу, преживела је ЛОГОР, а ОВАКО бака Анђа (99) зарађује за ЛЕКОВЕ!
Не треба јој сажаљење
Мала обична вага за мерење телесне тежине, а поред ње шћућурена на степеништу седи старица чије изборано лице говори о животу пуном бола и патње.
Прочитајте и:
- Антићи имају троје деце и решили су да ОСТАНУ на селу: Погледајте како изгледа један њихов дан (ВИДЕО)
- Марко из Алексинца је претрчао 200 км, а разлог за то ће вас одушевити, али и расплакати (ВИДЕО)
- Свакодневно оставља Крагујевчане БЕЗ ДАХА: ОН пева боље од ПОЛА ЕСТРАДЕ, а БИНА му је УЛИЦА! (ВИДЕО)
Али она не проси. Не тражи помоћ ни од кога, већ са 99 година ради. Симболичних 30 динара је цена мерења, а на вагу можете стати и више пута ако нисте сигурни у бројке које видите.
- Радим да уштедим неки динар за лекове. Шта ћу? Да крадем и отимам нећу. Не желим да ми ико помаже, не треба ми сажаљење. Докле год будем могла, борићу се. Живим близу, код поште, па када могу дођем и останем колико ми здравствено стање дозвољава. Старам се и о болесном сину, јер ми је само он остао – каже бака Анђа узимајући штап спремна да крене јер невреме прети да јој покаври "радни дан".
Док пакује своје јастуче, вагу и кокице које је делила са голубовима, наставља своју причу:
- За време рата сам изгубила породицу, кућу...све. Три моја брата су бежала пред војском. Немци су нам упали једног дана у породичну кућу у родном Дрвару, у Босни и Херцеговини и одвели родитеље и мене у логор Сајмиште...Не волим никоме ни да причам о томе, о тим убиствима које сам гледала и мучењу, о злој судбини – застаје и уз дубок уздах наставља:
- Када сам некако преживела логор, нисам имала ни шта да обучем. Дошла сам на згариште и пепео. Ето, то је остало од моје родне куће. Никада нисам знала где су ми браћа убијена. Немају гробове, немам где ни свећу да им запалим. Решила сам да продам то згариште и 1948. године дошла сам у Нови Београд, који је тек тад почео да се гради – прича старица.
Ту је упознала супруга на чијој је младости, такође, остао дубок ожиљак. Њега и његову сестру, каже, мајка је оставила "на божију милост". Али су се Анђа и он некако нашли, заволели и добили сина. Пре неколико година је и муж преминуо, тако да су син и она остали сами.
- Не вреди живот ако ништа немаш. Али шта могу? Радићу док будем могла, док не дође време да одем, јер не могу да се борим против смрти – закључује бака Анђа.
