Самоубиство није спас, на време препознајте дигитално насиље: Овако можемо спречити да иједно дете доживи Кристинину судбину

Насиље међу децом које се одвијало у школским двориштима и парковима вековима уназад, у модерном дигиталном добу пронашло је нову много опаснију нишу деловања. Насиље се сада разгранало на интернет пространство и више него икада је неопходно да се у превенцију оваквог вида насиља укључе сви чиниоци, почев пре свега од родитеља и наставника.  

Насиље на интернету, дигитално насиље, представља подстицање мржње, ширење увредљивих и насилних коментара на интернету и веома је често међу ђацима.

Сваки пети основац био је жртва такве врсте вршњачког малтретирања, показује истраживање Уницефа и Института за психологију. Током јучерашњег дана објављена је информације да је двадесетједногодишња јутјуберка Кристина Кика Ђукић одузела себи живот услед немоћи да се избори са константним дигиталним насиљем које је трпела више од пет година. Да последице не би биле кобне, стручњаци позивају на превенцију и бољу контролу деце.

Истраживање Интернета без надзора одрасле особе може изложити дете сајтовима са штетним садржајима попут садржаја који заговарају насиље, који су сексуално експлицитни и подстичу пре свега неадекватно понашање. Насиље међу децом или булинг је нежељено, агресивно понашање међу децом школског узраста које укључује стварну или привидну неравнотежу моћи. Такво понашање се понавља или има потенцијал да се понови током времена. 

- Малтретирање укључује радње као што су претње, ширење гласина, физички или вербални напади и намерно искључивање из групе. Булинг се може десити лично или виртуелно. Када деца и млади добију подршку породице, а не породични сукоб, и јаку повезаност са школом, пре него недостатак повезаности, њихов ризик за понашање у вези са самоубиством и/или булингом – чак и ако доживе неки вид вршњачког насиља– може бити смањена. Како деца, тако и одрасли стално треба да имају на уму да је проблем у испољавању дететовог понашања, а не дете, да осим жрве насиља помоћ треба пружити и насилнику, као и да сва деца имају право да се осећају безбедно, сигурно и заштићено у средини у којој живе, у школи и у онлајн свету - истакао је у разговору за портал СрбијаДанас психотерапеут Урош Рајаковић. 

Деца у Србији не могу да се носе са коментарима на друштвеним мрежама

Последње истраживање у ком је наша земља учествовала, а то је ЕУ Кидс Online istraživanje из 2019. године, открило је пре свега да су по употреби друштвених мрежа деца у Србији на првом месту, значи већина деце у Србији, њих 86 одсто, користи Интернет свакодневно. Још један занимљив податак је да 45 одсто деце узраста од девет до 11 година у Србији користи друштвене мреже сваки дан. 

- Поређења ради тај проценат у Немачкој је 11 процената , а приватне компаније које су власници тих друштвених мрежа прописале су доњу узрасну границу за коришћење друштвених мрежа и то је 13 година. Млади често игноришу ово правило, без обзира су млађи они ипак поседују профиле на друштвеним мрежама и крше ово правило, а те приватне компаније не сносе никакву одговорност пре свега уколико се установи да су приликом регистрације деца оставила лажне податке. Дете испод 13 година, пре свега нису ни психички способна да поднесу малтретирање или вређање на друштвеним мрежама, већина се тешко носи са негативним коментарима - истакла је Емина Бековић из Националног контакт центра за безбедност деце на интернету при Министарству трговине, туризма и телекомуникација за портал СрбијаДанас и додала: 

- Овај вид дигиталног насиља посебно је опасан јер то вређање, малтретирање путем Интернета може бити у облику исмевања, негативних коментара, понижавајућих фотографија, видео снимака,  а све то на Интернету остаје заувек и зато је жртва константно изложена и доступна починиоцима. Тај увредљиви и  непримерени садржај се дели и долази до великог броја људи у кратком временском периоду тако да ово не узрокује те физичке, али може да изазове озбиљне психичке проблеме и деца која су мета таквог насиља су тужна, узнемирена, губе самопоуздање, осећају се усамљено, неприхваћено.  Ретко се поверавају родитељима и то из страха да им се не одузме компјутер, односно да им се не искључи Интернет, да им се не одузме телефон, лап-топ. Код нас већина родитеља ређе користи нове технологије него њихова деца и половина родитеља Србије признаје да нема одговарајуће дигиталне вештине, али родитељи увек имају чему да науче своју децу и када је реч о дигиталној комуникацији, сва правила која важе за комуникацију лицем у лице важе и за дигиталну комуникацију - истакла је Бековић.  

Суицид никад није излаз нити решење

У протеклој деценији, наслови који извештавају о трагичним причама, смрти младих особа које су себи одузеле живот, повезаним са насиљем (физичким, вербалним или онлајн) постали су нажалост уобичајени. Проблем дигиталног насиља међу децом велики је проблем нашег друштва пред којим не треба затварати очи, јер ниједно дете није заслужило да због ружних коментара размишља да себи одузме живот или нажалост то и уради, да не види излаз из проблема или да не зна да излаз постоји. Неопходно је да ниједно више дете не уради себи оно што је урадила Кристина Кика Ђукић јер увек постоји решење за све проблеме. 

- Искуство говори да родитељи немају висок степен свести о опасностима које вребају на Интернету и сматрају да је за децу и младе Интернет безбедније место него улица. Родитељи морају оног тренутка када детету купе паметан телефон, лап-топ, компјутер да га едукују како се понашати, како их безбедно користити, које су мере заштите, коме да се обрате када дође до проблема. Морају да разговарају са својом децом и да учествују у њиховим дигиталним активностима. Да промене начин комуникације, да их питају са ким се дописују на Интернету, шта их привлачи да гледају друштвене мреже као што је ТикТок, шта их привлачи да гледају изазове опасне по живот, да ли се на пример њихови другари снимају и то постављају на својој мрежи, какав је њихов став о томе, који су им омиљени јутјубери и инфлуенсери и тако даље. Треба отворено разговарати са децом, морају родитељи да изграде тај однос који се заснива на поверењу. Неопходно је да знају и да када се нешто лоше деси, иако родитељи немају дигиталне вештине, имају више животног искуства, и могу да нађу начин да реше проблем. Кључ свега је поверење и разговор и када дође до проблема да се прво каже родитељима и некој старијој особи од поверења или нама наравно пријави на бесплатан број телефона 19833. Према једном истраживању родитељи су ти који последњи сазнају за проблем јер поготово тинејџери покушавају сами да се извуку из неког сајбер булинга, а не успевају нажалост - закључила је Емина Бековић из Националног контакт центра за безбедност деце на интернету у разговору за портал СрбијаДанас. 

Неопходно је активирати развој дигиталне писмености кроз формално образовање како би млади били спремни и способни за коришћење дигиталних технологија безбедно и сигурно. Забрањивање приступа интернет садржају није решење, али је неопходно да родитељи на време буду упознати са свим оним што његово дете сусреће у дигиталном свету.