"ДРУЖЕ ТИТО, ЉУБИЧИЦЕ БЕЛА" Виц о Брозу јој "дошао главе": Српска новинарка због шале проживела пакао на Голом отоку
Дан младости за време Југославије славио се 25. маја. Тито се у то доба славио као божанство, опеван је у песмама, а једна од њих, "Друже Тито, љубичице бела", коштала је младу новинарку Жени Лебл две и по године робије на Голом отоку, гдје је завршила са 22 године.
У првом сусрету са Жени Лебл, слушајући приче о догађајима на Балкану, млади израелски новинар Итај Енгл је у њеном стану остао од 10 ујутру до 11 увече.
- Касније сам одлазио у Србију, Босну, Хрватску, Косово, Ирак, Пакистан, Либан, Руанду, Конго, и када бих добио неку награду, знао сам чијом сам је заслугом стекао. Жени је била умешана и у то - рекао је Енгл.
ЗОРАН ЗА ДВЕ ГОДИНЕ ДОБИО СТО КИЛОГРАМА: Велики успех биолога на Тари, по први пут у чеку им ушетао исти медвед
ШТА ДА РАДИТЕ АКО ВАС УХВАТЕ БЕЗ КОВИД ПРОПУСНИЦЕ? Откривено да ли ће бити НОВЧАНИХ КАЗНИ
ПРОЛЕЋЕ У ОКТОБРУ: Овај град је данас био најтоплији у Србији, лепо време измамило мештане
Ово је само једно од бројних сећања на Жени Лебл (1927–2009), историчарку јеврејских заједница на Балкану, које је управо објављено у књизи "Жени", где пријатељи и сарадници евоцирају успомене на њену храброст и истраживачку посвећеност.
Цео живот Жени Лебл стао би, кажу, у 10 романа. Рођена је у Алексинцу, а након ниже гимназије, уочи одвођења Јевреја у логор Сајмиште, под именом Јованка Лазић избегла је у Ниш. Хапсе је 1943. и воде у берлински Гестапо, до 1945. Вративши се у Београд, уписује правни факултет; 1947. примљена је за новинара на конкурсу "Политике", и постаје члан СКОЈ-а јер је, како је рекла, била душом и срцем за друга Тита, због чега је често водила вербални рат са својим "задртим колегама".
Било је то време када су и зидови имали уши, а због вицева су "летеле главе". Колега јој је једном испричао шалу како је Југославија победила на међународном такмичењу у цвећу јер је одгајила љубичицу белу од 100 кила, алудирајући на песму "друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела".
Пошто је препричала виц у редакцији, по Жени Лебл долазе два удбаша јер је, рекоше, агитовала против Тита и није пријавила народног непријатеља од којег је чула спорни "фазон". Одводе је у затвор УДБ "Главњача", потом у логор Рамски рит, па у Забелу, Гргур, и Голи оток. У пет затвора, где је од априла 1949. до октобра 1951, траже јој је да промени мишљење и призна кривицу. Исписана је потом и из Удружења новинара.
Жени Лебл пише како су пријатељи "откуцавали" пријатеље, јер би, у супротном, они завршили на "Титовим Хавајима". Зато се и говорило да је на слободи била већа робија него на робији.
- Установило се да је у југо-гулагу било веома мало, у ствари најмање, стварних народних непријатеља, информбироваца, Стаљинових обожавалаца. 'Пријатељ' би бацио око на нечију супругу, опањкао га да је народни непријатељ, послао га на Голи, а онда му поднео да потпише развод брака, јер тобоже жена није хтела мужа издајицу - наводи Жени Лебл.
Писала је како су их у Рамском риту претварали у "теглећу марву". Нису им давали воду, а ручак за 306 заточеница био је шест главица купуса. У исти канал су мокриле, и из њега пиле воду, док су им пијавице пиле крв на ногама. Да не би потпуно "поживотињила", Жени Лебл се преслишавала песама које зна и замишљала како скида књиге са полица и прелистава их .
У Забели су, како наводи, били бољи, "делукс" услови. Ту су већ могле да се окупају и пију воде колико желе. Задатак им је био истовар дрва и камења, а управник се сексуално иживљавао у свом "харему", сведочи Жени Лебл.
Селе их на Свети Гргур, острво између Крка и Раба, где су одваљивале стене и захватале воду из мора, носиле на врх брда и сипале у буре које није имало дно...
- Само жедни знају да цене воду. Биле смо окружене морем – а жедне до лудила. Спознале смо како је компликовано ишчупати стену из њеног природног окружења - пише Жени Лебл:
- Тада научите да камен има жиле куцавице, и где да га распорите. Чупале смо темеље стена које су тамо биле вековима, мењале смо природу...
Девојке су претваране у старице, сведочи Жени Лебл; отпадали су им зуби, оболевале су док су им стизале вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале народни непријатељи. Нуђена им је слобода под условом да постану доушници и да ћуте о томе шта су доживеле, иначе ће им страдати породице.
Са помиловањем, после "вица дугог две и по године", Жени Лебл није могла нигде да нађе запослење. Пише 22 књиге о страдањима Јевреја, и урадила је, кажу, колико цео један институт. О свом боравку у немачким логорима сведочи у више књига. Била је у Историјском одбору Удружења Јевреја из Југославије у Израелу, а награда Јеврејске општине у Београду, за најбољи рад из историје, носи њено име.
Умрла је од рака у 82. години.
