"КРОЗ КЕСУ ЈЕ ИСПАЛИО СТРЕЛУ, ОСЕТИО САМ ЈАК БОЛ" Жандарм рањен самострелом испред израелске амбасаде отркио све о кобном дану: У овом тренутку му је ВЕХАБИЈА ПОСТАО СУМЊИВ

Имао је мало дужу браду и носио је хируршку маску преко лица. На чудном српском језику питао је за музеј у близини, па сам помислио да је странац. Носио је кесу, подигао ју је и кроз њу испалио стрелу. Осетио сам јак бол с десне стране врата, а онда крајичком ока видео да је то стрела, јер нисам уочио самострел који је био у кеси - каже у ексклузивној исповести за Курир жандарм Милош Јевремовић (34), који је тог 29. јуна у самоодбрани усмртио Салахудина (рођеног као Милош) Жујовића из Младеновца, вехабију конвертита, током покушаја терористичког напада на Амбасаду Израела у Београду.

Раковица. Пролазимо кроз рампу која води међу увек спремне да иду где је "густо". Такви беху још пре 164 године, кад их основа кнез Михаило, а такви су и данас момци ове посебне јединице МУП, која је 2001. вратила славни назив - Жандармерија. Спремни су били и те суботе 29. јуна.

Рођени Београђанин, који у крви носи овај позив, јер чукундеда му беше жандарм, а деда милиционер, кренуо је на посао као и сваки дан. Није ни слутио да ће доживети нешто што многе колеге ни за читав век не искусе.

- Попио сам кафу, деца су већ била будна, иако је било баш рано. Сину су биле две и по године, ћеркица је имала осам месеци. Поздрављам се са женом и децом и одлазим на посао - прича Јевремовић, који је још на боловању, те на интервју у команду Жандармерије долази у цивилу.

Задатак - обезбеђење израелске амбасаде на Дедињу.

- Ризичан посао због ситуације у Појасу Газе, па га обавља МУП. Посао поверава Жандармерији јер је наша јединица спремна на све изазове.

С колегама се договара да тог дана буде у кућици обезбеђења иза зграде амбасаде. Раскрсница улица Мајора Јагодића и Младена Стојановића.

- Негде око 11 сати прилази ми млађи мушкарац, непознат. Отварам врата и питам га да ли му треба нека помоћ. Није ми био сумњив, често нам људи прилазе да се распитају како да нађу нешто. Јесте имао неку мало дужу браду и носио хируршку маску, али нормално обучен. На чудном српском језику питао ме је за музеј који је у близини, а који је недавно отворен. Мислио сам да је странац. Кад сам му одговорио да музеј не ради, као и да вероватно може онлајн да закаже посету, захвалио је и удаљио се - прича Јевремовић, па наставља:

- Након два-три минута уочио сам да опет прилази кућици, али овај пут у руци држи белу кесу. Тад ми је постао сумњив. Отворио сам врата и питао га да ли му треба још нека помоћ. Међутим, подигао је кесу и кроз њу, са раздаљине од око метар, метар и по, испалио ту стрелу. У том моменту нисам видео да је самострел јер је био у кеси. Осетио сам јак бол са десне стране врата и периферним видом уочио стрелу у врату. А и доживео шок. Ти секунди су нешто што, надам се, у животу нико неће доживети. Адреналин се подигао, кроз главу су ми прошла деца, жена, породица. Али одмах сам испоштовао процедуре.

Везом јавља колегама у другим кућицама да је погођен, да му треба помоћ. Он остаје у кућици, врата су се затворила. Стрела је у врату.

- Кад сам добио хитац, стао сам, покушао да дишем. И кад сам осетио да могу да дишем и да функционишем, захваљујући обуци кроз које пролазимо у Жандармерији, знао сам да не треба да вадим стрелу из врата, страно тело се не вади - казује.

Нападача у том моменту нема у видокругу.

- Међутим, по јављању колегама уочио сам како поново прилази вратима и у руци носи самострел уперен у мене. У том моменту су испуњени сви услови наше процедуре да употребимо ватрено оружје и одбијемо напад. Одгурнуо сам јако врата, он се затетурао и у неком полуседећем положају опет у мене уперио самострел, након чега сам успео да одбијем напад. Први пут у животу сам употребио ватрено оружје на задатку, надам се да никад више нећу - вели.

Стиже и колега који, како истиче, такође испуњава све прописе:

- Склања самострел покушавајући да ми помогне. Јављено је колегама да је потребна помоћ. Чекам Хитну. Наравно, уплашио сам се за свој живот, али сам и осећао да сам јак, да не губим снагу. Тада сам схватио и да је ситуација могла да буде скроз другачија - да нисам успео да одбијем напад, могао је да ми угрози живот, домогне се мог оружја и угрози живот колега у обезбеђењу амбасаде, као и људи у околини.

Брзо је стигла и Хитна помоћ.

- У Ургентном центру су ме прво одвезли на скенер, што је било мало компликовано, пошто нисам могао да легнем нормално због стреле и оптерећења вратних жила и мишића, па сам морао да будем у полуседећем положају. На снимку је изгледало као да је стрела већ у каротиди (крвни суд) и морали су, а то би боље објаснили лекари, да ураде и интервенцију преко крвног суда ноге, за сваки случај. Доктор ми је након операције рекао: "Да сам вежбао да гађам, не бих успео да овако поставим ту стрелу", јер се испоставило да је за два милиметра промашила каротиду и била само у мишићу. Бог ме је погледао, стварно сам имао много среће.

Следи операција, па буђење.

- Чуо сам глас свог командира чете, па га видео. Био ми је као други отац у том тренутку, неизмерно сам му захвалан. Тада сам схватио да је операција протекла како треба. Са супругом сам се чуо након пола сата. Јако много емоција, сузе. И сестре, мајке, оца...

Из болнице право пред шпалир колега из Жандармерије у Београду.

- Веома емотивно, не може да се опише речима. Као и долазак кући. Прво сам загрлио ћерку и сина, жену, па онда мајку, оца, сестру, брата...

Тек кад је дошао себи, сазнаје да је Жујовић био карика у опасном ланцу - вехабијском покрету.

- То што је нападач био вехабија није ме уплашило, али породицу јесте. Одмах смо добили обезбеђење, колеге су даноноћно радиле свој посао. Не бојим се освете - каже Јевремовић са осмехом између две заставе - оне Србије и Жандармерије, обе с грбом који баштини круну, двоглавог орла и четири С.

Испод крагне избија рез који иде скоро до десног увета. Доња усна бежи мало у страну.

- Не знамо да ли је до тог хица или до операције, али пресечен је неки нерв који не може тако брзо да се опорави. Али свакодневним радом и терапијама у Бањи Ковиљачи доста се побољшало, лакше говорим и једем. Сад се добро осећам, надам се повратку на посао.

Ипак, не осећа се, каже, као јунак јер је само радио свој посао. Мада му је тај епитет јавности сатисфакција да ради што боље.

- А орден који сам примио од председника државе је не само мој него и свих колега и људи који се боре свакодневно са свим недаћама које живот доноси - истиче и вели:

- После овога сам схватио да ситнице у животу треба много више да ценим. Али генерално, ништа не бих мењао. Највећа жеља ми је да останемо сви здрави.

И после свега са осмехом ће:

- Ако моја деца сутра буду желела да раде у полицији, имаће моју пуну подршку...

Србија Данас/Курир/Аутор: Јелена С. Спасић