"Мама је умрла пред моју операцију" Ана (9), Петар (7) и Сара (5) живе од 10.000 динара месечно, МОЖЕМО ИМ ПОМОЋИ
"Мама је требало да буде уз мене док се оперишем, али јој није било добро и одвели су је.
Остала сам сама у болници и нисам могла да јој помогнем, умрла је пред моју операцију."
БУДИМО ХУМАНИ: Богдан је са две године добио страшну дијагнозу! Храбро дете се бори, али наша помоћ му је потребна!
Анђела има тешко оштећење слуха и потребна јој је НАША ПОМОЋ! БУДИМО ХУМАНИ!
Милан Филиповић живи и спава на улицама са 11.000 динара месечно и прикован је за колица - БУДИМО ХУМАНИ, ПОМОЗИМО!
Тихо, да је не чују млађи брат и сестра, деветогодишња Ана Јовановић из мионичког села Толић почиње своју причу о мајци Бранки, која је у 44. години преминула од последица срчаног удара прошлог августа, 24 сата пре заказане операције кичме своје најстарије ћерке у Београду, оставивши иза себе и сина Петра (7) и ћерку Сару (5).
О малишанима сада брине отац Милош (57), али живот у сеоском домаћинству, у којем живи и очева мајка Милунка (82), нимало није лак. Да би могао да брине о малишанима, Јовановић је престао да ради у млекари, тако да се петочлана породица сада издржава само од дечјег додатка од 10.000 динара месечно и скромних, нередовних надница. И то када може да стигне, јер Милош, који је у позним годинама постао супруг и отац, прерано је остао удовац или, како сам каже, "у годинама је када људи гаје унучиће". Да све још буде теже, Ана и Петар су рођени са сколиозом, деформитетом кичме.
- Доктори су рекли да пола године не смем да носим ништа тешко, да радим физичко ни да се савијам. Чим устанем, стављам свој мидер и носим га све док не пођем на спавање. Морам да радим тако, да ојачам, да одменим тату, да могу да му помогнем у кућним пословима које је радила мама. Она је пуно бринула да Пери и мени буде добро када се оперишемо, од бриге јој се и срце разболело и није издржала. А мене чекају још две операције, тако доктори кажу – прича Ана.
БУДИМО ХУМАНИ! Помозимо малој Николини (4) слањем поруке 341 на 3030!
За разлику од старије сестре, Петар код кога је сколиоза израженија због чега му је глава стално нагнута на једно раме, још није физички спреман за оперативни захват, који је, опет, неопходан. Дечак је, међутим, љутит и не воли да носи мидер и да ради вежбе јер, како нам признаје, "сваки дан у школи гледа како његови другови трче, играју се и јуре за лоптом, а он то не може, а тако би желео".
Чини се да је најлакше са најмлађом Саром, која, срећом, пуца од здравља, с одушевљењем прича о вртићу и својим учитељицама јер је за њу сада цео свет игра, све до тренутка када стане пред фотографију своје мајке и са сузама у очима се не загледа у њен лик.
- Тата све стиже. Кад се пробудимо, он нам да доручак и спрема нас за школу и вртић. Носи наше торбе јер то због њихове тежине не смемо ни Пера ни ја. Зато нас и чека када се заврше часови да нас врати кући, опет нахрани, спреми све шта нам треба. Кад ми заспимо, он остаје будан да распреми и почисти. Зато бих волела да сам снажнија, да помогнем. Само једном сам опрала судове, нисам имала више снаге - прича Ана.
У дечјим жељама Милошева најстарија кћи је скромна и не помиње ни играчке, ни технику ни хаљинице. Озбиљно, међутим, каже да би волела да имају сређен спрат свог дома, који је само озидан, без струје и воде, како би свако од њих имао своју собу за спавање, а она свој простор да учи и ради домаће задатке. Јер сада свих петоро Јовановића живи у кухињи са трпезаријом и спава у суседној соби са два кревета у приземљу куће.
- Кад бих ја имала своју собу, могле би учитељице да ми дођу у посету и доведу децу из вртића да се играм са њима, јер нема мале деце код нас у селу - размишља Сара.
Оцу малишана, међутим, дечје жеље сада су неоствариве јер он може да планира дан за дан, размишљајући пре свега како обезбедити шта је потребно за Петрову прву операцију и Анине још две операције кичме.
- Од 3,5 хектара земље које имам у стању сам да обезбедим огрев, за ништа друго од пољских радова једноставно нема времена. Имам две краве које музем, потом сирим млеко и продаја млека и сира су основни извор прихода. И колико наднице могу да намакнем повремено, најчешће физички рад, попут утовара увече када деца заспу, када мајку која је слабовида и тешко покретна могу да оставим са њима. Практично могу да нађем посла колико је потребно, али немам дан који траје 48 сати да бих радио и зарадио, јер сам потребан деци. Олакшало би ми када не бих морао да их водим и враћам из школе, али кога да обавежем да Ани и Пери носи торбе? Моја су деца и моја су одговорност и да су потпуно здрави, а камоли док имају ове проблеме - каже Милош, додајући да му ниједан кућни посао није тежак, ни кување ни прање.
Сви људи добре воље који желе да помогну деци могу да пошаљу СМС на хуманитарни број 2552.
