"Медији пуни, а поготову друштвене мреже у којима Курте и Мурте соле памет ауторима шта је требало и како је требало" - Познати редитељ жестоко о тренутно најпопуларнијој серији "Сабља"

-За целовит утисак о серијалу који третира драматичне и тегобне догађаје нашег жалосног посртања, у првим корацима прокламоване квази демократије на почетку 21. века, у друштву које је више од пола века било затамничено идеолошким слепилом и једноумним комунизном – вероватно је потребно погледати све епизоде. Уместо да тражим длаку у јајету као свако времешно џангризало, као доајен са стажом од пола века, колико сам у филмским пословима као глумац, сценариста, редитељ и продуцент – после одгледане четврте епизоде „Сабље“ хитам да кажем да се ради о серијском програму који заслужује поштовање и сваку похвалу - пише Радош Бајић за Блиц.

У хиперпродукцији серијског програма у српској кинематографији, у којој се данас снима све што је јуче на брзину смандрљано и нашарано, и требало би се назвати сценариом, у којој се гледаоци силују да гледају испразне садржаје у којима се „не зна шта је писац хтео да каже“, за шта смо одмах на писменим задацима из српског добијали јединице као врата - ТВ серија „Сабља“ се озбиљно разликује. Одмах после најавне шпице добронамерни гледалац, а поготву неко ко се помало разуме у филмска посла, може да закључи да се ради о програму који је озбиљно припреман, амбициозно и посвећено рађен, уз поштовање свих стандарда струке и одговорног професионализма у филмској продукцији. То је први разлог.

Други разлог је апострофиран у наслову. Да ли се ради о клетви или ишчашеном менталном коду нашег народа – не знам? Знам само да је у нашем социјалном, културном и друштвеном миљеу редовна пракса да се под обавезно све оно што се појави са амбицијом да буде озбиљан резултат и нешто изнад, да одмакне и дигне главу – моментално и рефлексно девалвира, компромитује и унижава. Много пре него што је ТВ серија младих аутора Станковића и Тагића промолила главу, кренуле су приче, наглабања и антиципирана навијања да се ништа друго и не може очекивати него да ће „Сабља“ бити тупа? Зато не треба да чуди да су медији пуни, а поготову друштвене мреже у којима Курте и Мурте соле памет ауторима „шта је требало и како је требало“. У томе свакако предњаче још увек живи и здрави сведоци и учесници трагичног времена и догађаја које обрађује серија – али ту су и кењатори и дежурни експерти за све и свашта.

Упркос мојим седим власима, никако да разумем? Како је могуће, да када се деси да неко у свету постигне озбиљан резулатат из области спорта, науке, уметности, културе или филма, та друштва и социјалне средине акцептирају такав успех, поспешују га, подржавају и афирмишу? А код нас је све другачије – обратно и наопако. Многима без икаквих логичних разлога и повода смета чак и Новак Ђоковић? Који је прославио српско име и урадио монументално много за афирмацију наше нације у свету. Боле их његови успеси, а поготову их жуљају његови милиони долара, које је крваво зарадио у гладијаторским тениским аренама диљем целог света.

Нажалост, као друштво таоци смо опасног преседана, да се толеприше и прећутно поздравља просечноност, само да се не таласа, а да се амбиција и успех кажњавају и малициозно девалвирају. Још ако уз глобални успех дође и неки поштено зарађени динар – онда се то на посебан начин ружи и не опрашта. Горко сам то осетио као неко кога у филмском бизнису смо још путарски ваљак није газио на примеру филма „Хероји Халијарада“, чији сам аутор. Двојица мојих уважених колега са звучним именима, који годинама нису говорили, а мени се представљали као пријатељи - на пречац су се помирили како би се удружили на заједничком непочинству рушења мог филма...?

Не само на примеру ТВ серије „Сабља“, мој империтив је да се разликујем. Да сачувам душу, да ме туђи успех не чини несрећним, већ да чиста срца препознам пре свега велики труд и памет, да ме обрадује таленат и резултат мојих колега – и да им честитам. Свакако, када за то има разлога, што је неспорни случај са “Сабљом“, која у средишту приче има трагични и злослутни конитинуитет у тамањења вођа, првака и лидера Срба српском руком - од Карађорђа до првог српског премијера после епохе комунизма у Србији Зорана Ђинђића. Кога у „Сабљи“ бриљантно и са великим глумачким умећем игра колега Драган Мићановић, који овом улогом демонстрира своју пуну глумачку зрелост. Поред њега, када је рад са глумцима и њихов избор у питању, као тачан и одличан кастинг иситичем Љубу Бандовића, Феђу Штукана, хрватске колеге Бојана Навојеца и Јасмина Геља, али посебно Сергеја Трифуновића у улози Легије, као и талентованог Бојана Кривокапића који изузетно тачно и са харизмом холивудског негативца игра убицу премијера Звездана Јованановића.

Истичем као веома паметно, мудро и даровито решење, одлуку редитеља и продукције да ангажује велики број нових лица, мање познатих колега и сјајних глумаца који целој серији дају посебну документарност и аутентичност. У својим пројектима које сам радио, извео сам пред камеру велики број младих талентованих дебитаната који су данас знамење српске филмске и ТВ продукције. Њихова имена нећу наводити, али ћу као посебно важно истаћи да су колеге Станковић и Тагић у својој „Сабљи“, такође на велика врата у српску кинематографију увели неколико нових лица. Међу којима се посебно истиче изузетно даровити Лазар Тасић, који тумачи улогу Малог, који је микс некадашње звезде југословенског филма Предрага Ћерамилца и младог Аце Берчека - коме проричем велику каријеру ако буде успео да се сачува. Јер је у нашем послу много теже издржати успех него неуспех...

Кад смо код неуспеха, свакако, има се и „Сабљи“ шта замерити, али је списак разлога за похвале много дужи. Најзаслужнији за успех ове серије су већ именовани редитељи, извршни продуцент „This анд That“, као и остали аутори, међу којима су директор фотографије, монтажер, костимограф, мајстор маске и сценограф. Ако поред пар промашаја у кастингу која намерно нисам хтео да именујем „Сабљи“ треба нешто да се замери, онда је то видљиви недостатак буџета за реализацију тако захтевног пројекта - који је поред свега и епоха.

Пара нема, али за овакве и сличне пројекте мора се обезбедити потребан буџет – јер знамо од чега је немогуће направити питу. У многим секвенцама и захтевнијем сценама осећа се крпеж и намицање у кадру – као да је рачуновођа са дигитроном стајао тик уз камеру и говорио „за ово има, а за ово нема пара“.

Ипак, продуцент серије, Јавни сервис РТС заслужује све честитке. Пре свега због уредничке одважности да један овакав друштвено одговорни пројекат стави у свој репертоар, а поготову због тога што се РТС са „Сабљом“ и са још пар пројеката које је емитовао у последње две године - враћа на нашу медијску сцену као лидер у производњи серијског играног програма.