МОЖЕ ЛИ НЕКО ДА ЗАТВОРИ МИКИНУ ШКОЛУ? Алексић приведен због силовања, родитељи и даље доводе децу у ову установу
Иако је Алексић приведен, школа глуме коју је основао, и даље ради.
Школа Мирослава Мике Алексића (68) и даље ради.
Родитељи нормално доводе децу, а часове држи његова супруга, баш као да се ништа не догађа, баш као да Алексић није ухапшен под језивим оптужбама за силовање и сексуално узнемиравање малолетних ученица у истој тој школи, за злостављање које је трајало више од деценије.
Према тврдњама станара зграде у Улици кнеза Михаила 19 где се налази школа глуме "Ствар срца", часови се одржавају и након што је Алексић приведен.
ПРАВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН У СРБИЈИ: Искористите лепо време, од следеће недеље чека нас потпуни температурни обрт
ХИРУРГ ЧИЈЕ СУ ИЗЈАВЕ ЗАПРЕПАСТИЛЕ ЈАВНОСТ: Брутално је извређао Милену Радуловић, а сада су у јавност испливала НОВА САЗНАЊА
ПОЗНАТА ВОДИТЕЉКА ИЗНЕЛА ШОК ТВРДЊЕ - ТО СУ БИЛЕ БЛУДНЕ РАДЊЕ! У школи Бате Миладиновића "ученице морале да се савијају"
У среду увече се на вратима школе појавила његова супруга Биљана Машић, која је дошла да одржи час са децом. Иначе, она је професорка на Факултету драмских уметности.
Она је брзо ушла у зграду и одбила да да изјаву, а неколико минута након ње стигли су и први родитељи с децом, који такође ништа нису желели да коментаришу.
Постављају се овде два важна питања.
Прво, како је могуће да ниједан државни орган Алексићеву школу још није затворио? Макар привремено, док се не испитају оптужбе за осам случајева силовања и седам полног узнемиравања, који су се одвијали иза њених врата.
И друго, подједнако важно, како је могуће да родитељи доводе децу у школу за коју се сумња да је пре била култ него учионица, култ препун језивих тајни које су откривене када су храбре глумице Милена Радуловић и Ива Илинчић изашле у јавност, али и отишле у полицију са својим болним сведочењима.
Ко може да забрани рад ове школе?
Фирма "Ствар срца" регистрована је 19. јула 2004, као продукцијска кућа д. о. о., с адресом у Улици проте Матеје 44 на Врачару. Дакле, није регистрована као школа глуме.
У АПР-у је пријављена под шифром 5911, производња кинематографских дела, аудио-визуелних производа и телевизијског програма. Као законски заступник наведен је Мирослав Алексић, а његова супруга Биљана Машић је члан друштва са 50 одсто капитала, чија је основна вредност на дан оснивања била 146.559 динара.
Највећа енигма је ко је надлежан за рад ове установе.
Из Министарства просвете тврде да они "немају никакве ингеренције и не могу да врше контролу субјеката попут школа глуме, плеса, покрета, салсе..." Како наводе, ти субјекти не обраћају се Министарству просвете у смислу давања било какве сагласности за рад.
И из МУП-а и Министарства трговине - Сектор тржишне инспекције, кажу да забрана рада Алексићеве "продукцијске куће" није у њиховој надлежности.
Из Инспектората за рад при Министарству за рад и запошљавање кажу да су они задужени искључиво за контролу радних односа и област безбедности и здравља на раду. И додају:
- Проверили смо у Централном регистру социјалног осигурања и Мирослав Алексић је једини запослен. Кад послодавац нема запослене, онда то није домен наше надлежности. Наводе и да у последњих пет година није било пријава за ову школу. Ту се поставља и питање како је Алексић једини запослен, ако у школи има више предавача, између осталих, предавач је његова супруга - кажу.
Адвокат Божо Прелевић каже да у овом случају "није проблематична делатност установе, већ шта је тај човек радио", и није сигуран да сада било ко може да забрани рад ове продукцијске куће.
Зашто родитељи и даље доводе децу?
Поводом информације да је школа глуме наставила с радом, намеће се питање - како је могуће да родитељи настављају да шаљу децу у установу у којој се сумња на насјтрашније случајеве сексуалног насиља?
Друштвене мреже преплављене су коментарима типа "никад више не бисмо водили децу у ту школу", да је друштво изгубило компас, да је то доказ да "родитељи више воле своје амбиције од своје деце", и да су "решени да им деца буду глумци по сваку цену..."
Психолог Радмила Вулић Бојовић верује да родитељи нису увек у позицији да донесу најјасније и најбоље одлуке.
- Сигурна сам да постоје различите мотивације зашто родитељи своју децу излажу оваквим непријатним ситуацијама. Људи нису савршени, имају различита уверења и предрасуде, и та школа је очигледно јако дуго представљала "златни стандард", јер касније деца просперирају у тој професији. Нажалост, нека деца су на том путу страдала - истиче она.
"Печат на све што нам се дешава"
Ратко Божовић каже да је овај цео случај проблем вредносног система.
- Вредносни систем је пао и пострадао јер смо ми морално потонули. Не могу да схватим да се један фрагмент друштвене патологије овде ставља као печат на све оно што се дешава у овој држави, што је својеврсна катастрофа. Мику видим као нешто крајње спорно да спорније не може бити. Тај свет који је стварао са поданичким менталитетом и вером у свог вероучитеља, јер он није био само учитељ већ је тамо била присутна и вера, и ехо клеронационализма, и свега оног што је у знаку култа личности и оних који су поданици. А то је све у микрореализацији много шире од случаја Мике Алексића - сматра Божовић.
Као што смо чули од многих који су похађали Алексићеву школу глуме, већина њих је ту ишла због друштва и групе.
- Они су сигурно патили због начина на који се тај учитељ глуме опходио према њима, али су имали и неке позитивне аспекте попут подршке и припадности тој групи. Може се рећи да је то својеврсни елитизам који јесте хранио апетите родитеља - каже Вулић Бојовић.
Како додаје, у целој овој причи се јавља један парадокс.
- Очигледно да су те погрешне методе са становишта васпитања деце давале позитивне резултате, јер су то деца која су касније остваривала врло озбиљне каријере, ниси била "на штети". С једне стране, имате особу која због своје привилеговане позиције има право да се понаша противзаконито и да јој нико ништа не може, док не схвати да је то узело маха и изашло из сваког нормалног оквира. С друге стране, имате родитеља који верује да је тај строги, аутократски начин прави пут да се деца устроје да буду послушна и вредна - наводи психолошкиња.
С тим у вези, сматра да је јако тешко бити судија у овом случају.
- Чула сам за методе Мике Алексића и увек сам сматрала да су оне дубоко погрешне. Лично, никада не бих провела дете кроз такву тортуру, јер ми се чини да је много значајније бити слободан и јединствен него повиновати се неком неприкосновеном ауторитету - истиче Вулић Бојовић.
Парадигма насиља
Према њеном мишљењу, случај Мике Алексића је много значајнији на нивоу парадигме насиља.
- Насиље се крије иза много позитивних аспеката једног односа. Ове младе жене не би могле да остану жртве на овакав начин да тај насилник пре тога није изградио један однос у којем је био особа од неприкосновеног ауторитета - напомиње она.
Како каже, због тога је Алексићева одговорност још већа.
- Читали смо коментаре појединих људи који се питају која је разлика између Мике Алексића и Малчанског берберина? Разлика је у томе што је Мика опаснији, јер подрива основну супстанцу друштва, злоупотребљава поверење које су и деце и родитељи и читаво друштво инвестирали у њега - наглашава она.
И социолог Ратко Божовић сматра да је овај случај парадигма стања у држави и друштву.
- Кад кажем парадигма, то значи да је ово много шири проблем од овог инцидента и случаја Мике. Ово је питање и саме породице која је пострадала и тога да породице немају ауторитет над својом децом, него су нашли Мику као алтернативу да им он буде неостварени ауторитет у сопственим породицама. Он није ауторитет знања и умећа, него је ауторитет чврстине, грозоте и свега оног што је прекорачење у моралној култури, уопште у свему - истиче Божовић.
Према његовом мишљењу, насиље је покрило читав простор социјалног живота.
- Ми смо адаптирани на начин да насиље више не можемо да препознамо, обневидели смо. Постоји нека тврдокорност навике и велика расејаност, и неодређеност овог простора, па се јавља и неодређеност у породици и неодређеност родитеља. То се дешава више од 20 година поред нас, а ми смо били индиферентни. Знало се, а глумило се да се не зна - каже он.
Кривица је лична, има људи који раде савесно и одговорно
Психолошкиња Вулић Бојовић, међутим, сматра да не би требало генерализовати читаву ови причу, нити кривицу.
- Ако постоји кривица, она је персонализована и врло јасно одређена, исто као што су и жртве персонализоване. Очигледно нису сви који су прошли кроз ту школу прошли кроз исту "школу". Очигледно да је ту било разлика и различитих путева. Суштина је у томе да не би требало да се акценат стави на школу глуме и на различите друге школе које постоје. У тим школама постоје људи који раде савесно и одговорно, и деца од тога имају бенефит - подсећа Вулић Бојовић и поручује:
- Мислим да је у овој ситуацији најважније сачувати здраву главу и не генерализовати превише. Треба дозволити надлежним органима да донесу пресуду и ставе тачку у правосудном смислу, јер на крају крајева то је једино на шта можемо да се ослонимо. Мислим да је важно да се живот, условно речено, одвија даље и уз наравно различите аспекте контроле у приватним и државним школама - закључује она.