НИШТА ГОРЕ ОД НАДЕ У ОЧИМА - "ПОКУШАВАШ РЕАНИМАЦИЈУ, А ВИРУС УЧИНИО СВОЈЕ" Потресне речи које цела Србија памти
Лекари, медицинско особље, хигијеничари, портири, возачи, сви они наши су хероји
"Никада нећу заборавити погледе, наду у очима и оно најгоре - када покушаваш реанимацију, покушаваш изнова, а вирус је већ учинио своје."
ИСТО МЕСТО, ИСТО ОДСТОЈАЊЕ ГОДИНУ ДАНА КАСНИЈЕ! Опет крећемо из почетка: Ретроспектива битних корона датума у Србији
КАКВЕ МОГУ БИТИ РЕАКЦИЈЕ НА ВАКЦИНУ ПРОТИВ КОРОНЕ? Имунолог Вера Правица дала одговор на горуће питање у Србији
ВЛАДИКА НИКОДИМ ПОЗИТИВАН НА КОРОНУ: Смештен у КБЦ "Драгиша Мишовић", познато у каквом је стању
Овим речима своје сећање на прве и потоње дане короне описује др Александар Николић, анестезиолог Клиничког центра Ниш, чијих се потресних речи можда сећате.
Прошло је годину дана од како Србија живи и умире с короном. Све што је пре тога било чини се као неки давни прошли живот. Било је тренутака када нам се чинило да држимо главу изнад воде и да је стари живот ипак могућ, али на годишњицу борбе с овим опаким непријатељем поново смо на високим бројкама инфицираних. Ипак, вакцина је ту, као светло на крају овог мрачног тунела, а Србија је по броју вакцинисаних на самом врху у свету.
Лекари су највећи хероји ове борбе. Др Николић се присећа првих дана марта прошле године.
- Када су пацијенти почели да пристижу у ковид болницу, анестезиолози, инфектолози, вирусолози и остало медицинско особље били су ти који су чекали прве пацијенте. Нико није желео да изгуби некога, а, Ипак, та нова пошаст полако али сигурно проналазила је пут до људи и полако пунила клинике. Од самог почетка на првој линији одбране нашла се Инфективна клиника нишког Клиничког центра, лекари, анестезиолози данима су се борили да спасу животе пацијената, међу њима била је и докторка Бљана Натић Љумовић, која је четврта жртва корона вируса у Србији - каже др Николић.
Тог 24. марта нишки лекари покушавали су да сачувају живот не само пацијената допремљених у болницу, већ и своју колегиницу која је била на респиратору.
- Нажалост, све је почело тако што смо прво изгубили своју колегиницу која је била гинеколог, био сам дежуран, и ту ноћ никада нећу моћи да заборавим. Касније смо изгубили и човека који је оставио велики легат на цео клинички центар у Нишу а и шире, а то је велики др Лаза, Миодраг Лазић, директор Ургентног центра Ниш. Изгубили смо и омиљеног анестетичара Сашу Сеферовића, било је јако тешко вратити се у нормални свакодневни рад, али није имао ко, морали смо. Годину дана након свега, о вирусу се и даље јако мало зна. Променили су се терапијски протоколи и Богу хвала имамо већи број успешно излечених пацијената. О напорима лекара и медицинских техничара у црвеној зони, али и самим изазовима које је пред све нас поставила пандемија корона вируса било је доста прича, свакако годину дана је прошло, а скоро као да смо на почетку - прича др Николић.
Лекари, медицинско особље, хигијеничари, портири, возачи, сви они наши су хероји, а оно што никада нећемо заборавити јесу њихове даноноћне бробе да сачувају живот сваког приспелог пацијента.
- Сваки мој колега, у овој борби несебично даје себе, своје знање, време, мисли, све што може, како би помогао пацијентима. То су некад и наше колеге, и комшије, то су људи које не познајемо, али их упознамо када нам дођу у болницу. Никада нећу заборавити Васкрс, и када су двојица браће лежали истовремено у болници. Старији брат замолио је да посети млађег како би се по традицији куцнули јајима. Рекли су једно другом да су добро, да се боре, а онда када се старији вратио у своју собу, млађи ми је рекао, "немојте докторе да он долази овамо, осетљив је и брижан, брине о мени као о млађем брату". Није прошло пуно времена, млађи брат је преминуо. Толико прича, људских судбина "написано" је међу болничким зидовима неким невидљивим пером за ових годну дана. Ја их никада нећу заборавити, сваки поглед, сваку реч, сваку молбу, сваки вапај, али и оно што највише волим да чујем "збогом докторе, хвала на свему, видимо у некој бољој прилици" - прича др Николић.
У овој борби с невидљивим непријатељем нико није никакав херој, каже млади анестезиолог, оно на шта је већина поносна, као и он сам, јесте да су од самог почетка сви заједно били подршка једни другима.
- Поред медицинске помоћи, пацијентима је требало пружити и психолошку помоћ. Подједнако је важан приступ пацијентима и са психолошке и физичке стране. Јасна је препорука да ако желимо да се вратим нормалном животу и срећним тренуцима, морамо приступити имунизацији и придружавати се свих мера. Иначе, ова прича ко зна када ће бити готова, а као да се вртимо укруг - закључује др Николић.
