ОВАЈ СРБИН ЈЕ ПРЕЖИВЕО МАСАКР УСТАША: Мртве породице везиване су жицом, на телима била је исписана ПОРУКА!

Суровост без премца, а милост је страна реч...  Убијање, клање и мучење је једини језик који се у Доњој Градини говорио за време Другог светског рата. Тај немилосрдни језик разумели су Срби, Јевреји и Роми, а да га разумеју научили су их Хрвати.

ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ ГЕНОЦИД: Ако се слажете, ево како да допринесете доношењу ове декларације у УН!

Ненад Вукић (76) Из Доње Градине, иако је у то време био тек петогодишњи дечак, сећа се свих ужаса који су се дешавали на овом подручју.

- Ми, моја породица, смо побегли у Козару, тамо су нас поватали и отерали нас у Славонију. Нас петоро деце и маму су ухватили. Из Козаре смо отишли у Јасеновац, из Јасеновца у Жељезницу, а одатле у Славонију, то је било 1942. године. Убацили су нас у вагоне за стоку и отерали све становнике подкозарја.

Започиње сведочење Вукић, а сећајући се страве и прича које су му говорили и којих се сам сећа, признаје да му се и дан данас дигне коса на глави.

Оца су му отели као борца, заробили су га и отерали у Немачку где је био у ропсту. На срећу, преживео је, дошао је 1945. године. Читава породица је била расељена, али је остала жива и здрава.

- Овде је била наша стара кућа - наставља наш саговорник показујући на равницу поред пута - и сви који су прелазили из логора Јасеновац ту, поред, су долазили, скидали су их, узимали им драгоцености и овде, пониже куће, ту су биле ливаде, стратиште где су их клали, убијали и масакрирали. Нису штедели жену и децу. То је било, знате како? Као некадашњи редови за трговину, тако су људи чекали на ред када ће доћи онај над раком да га закоље и да га баци унутра. Чекали су ред за смрт. Нико није никуда бежао, нити покушао да се спасе - објашњава мештанин Доње Градине.

СА СЕДАМ ГОДИНА ОДВЕЛИ СУ ЈЕ У ЈАСЕНОВАЧКИ ЛОГОР: Још видим оца како одлази и баку како глође кости

Нико није покушавао да се спасе... Сви су мирно, као један стајали и чекали свој ред за одстрел. Уколико би неко, пак, и покушао није имао где побећи, одмах би га усташе ухватиле, мучиле и убиле на месту!

- Ја сам имао 5 година када смо дошли овде. Ова Топола ужаса била је ту, а око ње су били мртви људи... Сви су били заклани испод тополе. Доле, поред Дунава, ту су били пилоти, и, како је учвршћавана обала да се не руши, ту су биле повезане жицом породице и, сећам се добро, преко  њих је била даска на којој је писало „Оде мати децу школовати“, тако су их за Београд пуштали. Ту је био човек  до човека, убијени у води, гурнути да иду низ реку - стравичну исповест Ненад Вукић износи за Srbijudanas.com.

КРВАВА ОПОМЕНА СВИМ СРБИМА: Прича о хрватском "БРАТУ" који нам је ПОКЛАО 74.000 ДЕЦЕ! (ВИДЕО)

Подручје Доње Градине, према речима нашег саговорника, је тек 50-их година добило прве војнике који су стасали, јер све је било побијено. Дубица је општина која је за време Другог светског рата највише страдала. Чак 18 одсто укупног њеног становништа је убијено и нестало, 17 или 18 огњишта у селу је угашено, да нико од даље и ближе родбине није остао.

- После рата људи су куће овде правили какве било, као земунице, бараке, да би могли преживети. Три куће су укупно остале у читавом селу, све остало је спаљено, срушено. Наша кућа је три пута рушена и уништавана и ево сада четврти пут је направљена после рата и тако стоји, нисмо је још ни завршили - завршава Вукић (76) за  наш сајт.

НАЈТУЖНИЈА СРПСКА ХИМНА: Знате ли како је настала песма "ЂУРЂЕВДАН"?

Страх и језа и даље се овим подручјем шири, како каква утвара која не да мира ником. А како би и дала када и даље туда лута 700.000 српских, 23.000  јеврејских и 80.000 ромскиих душа које су невине страдале под усташком влашћу, а под командом Анте Павелића.