Прича која ће вас оставити без даха: Ово је Новосађанска Викторија којој су два пута пресађени бубрег и јетра!
Новосађанка Викториа Тамаши Бабић (43) рођена је победница, херој и чудо над чудима.
Два пута су јој пресађени јетра и бубрег, али то је није спречило да оствари своје снове. Магистрирала је на Ликовној академији, удала се за човека свог живота и с трансплантираним органима родила Николу, своју највећу срећу и најјачи мотив да упркос мукама којима се тешко назире крај, добије све своје битке.
Викторији је крајем 2018. по други пут пресађена јетра, и то од живог донора - њене сестре Софије, која је без размишљања пристала да јој помогне у тренутку када је деловало да за њу више нема наде.
Србија у "ДВОРИШТУ" ИМА ОСАМ НУКЛЕАРКИ: Колико су опасне и да ли смо довољно заштићени и спремни за атомске кризе?
Зашто је Свети Василије Острошки једини празник без обичаја: Данас треба урадити само једно!
ТРИ КЉУЧНЕ СТВАРИ: Др Несторовић открио шта су Кинези рекли нашим лекарима "у четири ока"
Потрага за донором
- Овога пута било је неизвесније него икада - прича ова храбра жена која је нову јетру, другу по реду, добила у новембру 2018.
- Било је питање дана када ће ми тај орган сасвим отказати, већ ме је чекало место у болници у Истанбулу, једној од ретких у Европи и водећих у свету, где се јетра трансплантира од живог донора. Требало је пронаћи даваоца јер је моја мајка, иако спремна да се поново жртвује, прешла старосну границу. Тих дана чула сам се са Софијом, својом сестром од тетке, и констатовале смо да имамо исту крвну групу, што значи да су постојале шансе да баш она буде донор, па сам је упитала да ли би ми помогла.
Неописив осећај
- Нисам се много премишљала, схватила сам да је Викторији преостало мало времена и да нема шансе да у кратком року пронађе другог даваоца јетре. Да, знала сам да је исход захвата неизвестан, постојала је могућност да се не пробудим после вишесатне операције и да моје дете остане без мајке. Али, у дубини душе, била сам сигурна да ће све проћи како треба. И прошло је, а оно што сам осетила када сам се пробудила из анестезије, не да се описати. И сутра бих то поново учинила - тврди пожртвована тридесетшестогошња мајка девојчице.
До своје пете године, Викториа је била здраво и живахно дете, које је још у пеленама волело да се игра бојицама. Родитељи Катарина и Тибор подстицали су своју јединицу да развија дар за цртање, а она је већ тада осећала да ће уметност заувек остати њено главно уточиште.
А онда се појавио тај свраб, у почетку спорадичан касније све интензивнији и упорнији... После детаљних прегледа лекари су установили да је то последица урођене аномалије - полицистичних бубрега, због чега је редовно ишла на контроле. Имала је само осам година када је започела њена прва битка: резултати анализа показали су да бубрези рапидно губе функцију и да хитно мора на дијализу.
- У то време у Новом Саду није било вештачког бубрега за децу па сам два пута недељно одлазила на дијализу у Београд, у Тиршову, где сам сатима лежала прикопчана на апарат. Најтеже ми је падало то што сам стално морала да пазим на фистулу на руци, преко које се укључује апарат за дијализу и чисти крв, па нисам смела да се играм као друга деца - сећа се Викторија, која је, упркос честим изостанцима с наставе, била одличан ђак.
Прва трансплатација
У Тиршовој су одмах почеле припреме за трансплантацију и установљено је да је мајка погодан донор, али у то време се код нас нису изводиле такве операције, па је у Београд допутовао чувени британски хирург, професор Бјуик, који је бесплатно извео сложену хируршку процедуру.
Нови Викторијин бубрег брзо је прорадио и све се вратило у нормалу, али свраб није престајао, штавише, постајао је све несноснији.
У Париз по Бубрег и јетру
У међувремену, само три године након што је пресађен, Викторијин бубрег почео је да отказује па је поново морала на дијализу у Тиршову, овога пута три пута недељно. Припремали су је за нову трансплантацију, а као погодан донор означен је њен отац Тибор. Операција у Паризу заказана је за октобар 1989. године, али испоставило се да је тада тринаестогодишња девојчица далеко од светла у тунелу.
- Лекари на париској клиници “Некер” установили су да ће ми бити потребна и нова јетра јер је моја једва функционисала. Отворено су ми саопштили да у њиховој болници до тада није било таквих захвата и да су у Европи изведене само три операције те врсте, али да ће покушати. Мама и ја морале смо да се преселимо у Париз, да бих могла да одем у болницу чим се појаве одговарајући органи, јер јетра мора да се пресади неколико сати након што се узме од донора. Сва срећа, па смо тамо имали пријатеље код којих смо одселе, јер тешко да бисмо могле да плаћамо хотел.
Тешка операција
Те давне 1990. тадашња Југославија још је била чланица “Еуротранспланта”, па је млада пацијенткиња могла добити нову јетру и бубрег из европске банке органа. Прилика се указала крајем септембра те године, Викторију су позвали у болницу и почеле су припреме за захват чији је успех био под великим знаком питања. Операција је трајала пуних дванаест сати, млада пацијенткиња после тога се није будила скоро дан и по, није било никаквих назнака да ће бубрег и јетра прорадити. А онда се десило чудо и пресађени органи почели су да функционишу.
- Четири месеца касније, вратила сам се кући и све је било у реду, но, после неког времена појавили су се први знаци одбацивања органа. Лекари у нашим болницама нису имали искуства с трансплантацијама па сам поново морала у Париз, где је патолошки процес тешком муком сузбијен - наставља своју исповест ова храбра жена.
Чим је дошла кући, почела је убрзано да се припрема за полагање испита из градива шестог и седмог разреда како би ухватила корак са својом генерацијом. Наравно, успела је, и основну школу завршила је са свим петицама, након чега се уписала у уметничку школу, потом на одсек сликарства на новосадској Академији, где је дипломирала у року, а касније и магистрирала.
- Све то време имала сам проблема са жучним путевима који су се због густе жучи сваки час блокирали, па је претила опасност од инфекције. Ако то занемарим, осећала сам се добро, имала сам енергије за рад, чак сам 2001. године отворила Атеље “Matisse.
Горана је упознала 2004. године, у време када је остварила све снове осим једног - да пронађе правог партнера и заснује породицу. Врло брзо схватила је да је то човек њеног живота, што се током свих ових година потврдило на стотине пута. Од њега добија и подршку, и разумевање, и сигурност, а пре свега љубав и брижност, он је чврста стена на коју се увек може ослонити кад нешто зашкрипи.
Венчали су се после две године забављања и у новембру 2006. године добили Николу, који је упркос томе што је Викторија током трудноће морала да узима имуносупресиве, на свет дошао здрав и јак, какав је и данас.
- Никада се нисам боље осећала него док сам била у другом стању, просто сам лебдела од среће. Зачудо, нисам имала никакве тегобе, као руком однесени престали су и проблеми с отицањем жучи, што су доктори објашњавали чињеницом да су се жучни путеви, захваљујући беби, боље “наместили”. То је дефинитивно период у којем сам била најздравија у животу - каже Викторија којој су се после порођаја поново вратила стара бољка са жучним путевима.
Због све чешћих упала практично је стално била на антибиотицима који су јој мало помало нарушавали и онако крхко здравље. Но, она се трудила да живи колико-толико нормално и радовала се сваком новом дану. Заједно са својим Гораном гледала је како Никола израста и дивно, паметно и брижно дете, невероватно талентовано, баш као и његова мама, с тим што је његова преокупација, бар за сада, цртање стрипова, који су, тек толико да се зна, права мала ремек-дела.
Јетра поново пред колапсом
Иако је покушавала да се не обазире на све учесталије тегобе, Викторија је после врло јаке упале жучних канала, коју је добила пре скоро три године, схватила да њена јетра неће још дуго издржати. И заиста, анализе су показале да овај орган пред колапсом, па је договорила преглед код професора Ремзија Емироглуа, угледног хирурга са познате клинике у Истанбулу, који је експерт за трансплантације од живог донора. Он ју је по хитном поступку ставио на листу чекања, али је Викторија, свесна тога да јој време истиче, сама пронашла даваоца: након детаљних анализа и снимања показало се да је Софија идеалан избор. Држава је обезбедила новац за трошкове операције и боравка у Турској, па су сестре заједно с Викторијином мајком отпутовале у Истанбул.
ЕВО КО ЋЕ У СРБИЈИ МОРАТИ ДА ПРИМИ ВАКЦИНУ ПРОТИВ КОРОНЕ: Ако припадате ОВОЈ групи људи, добићете је (ВИДЕО)
Министар Лончар: Ако се сви будемо придржавали мера, до ОВОГ ДАТУМА НЕЋЕ БИТИ КОРОНЕ
ВЕПАР, ЂАВО И КУРЈАК НА ИСТОМ МЕСТУ: У овом селу у Србији се мештани знају само по надимцима (ФОТО)
ПРОГНОЗЕ О ТОКУ КОРОНА ВИРУСА У СРБИЈИ: Ево када се очекује ПОСЛЕДЊИ заражени пацијент
ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ НАСТАВИО РАТ СА ЦЕЦОМ НА ФЕЈСБУКУ: Драматичан разговор са Спасојевићем и вођама земунског клана
