ПОЗДРАВ СА БЕЉАНИЦЕ: Водопад Лисине, столетне букове шуме и лепе сестре Пауновић (ФОТО)
Пише Душан Марић
Из Велике Плане крећемо у шест ујутро. Пут нас води преко Свилајнца и Деспотовца. Циљ је врх планине Бељаница (1339), која се налази између Деспотовца и Жагубице. Планина није висока али, због висинске разлике од 1.000 метара и три веома стрме деонице које до њеног врха треба савладати, планинари сматрају да је уз Ртањ и Трем на Сувој планини најтежа за успон у Србији.
Успут коментаришемо како су регионални путеви око Свилајнца и Деспотовца у одличном стању. За разлику од „кршева“ око Велике Плане. У односу на мој последњи боравак у овом крају, све изгледа лепше. Улаз у Деспотовац сређен. Са обе стране пута засађен ред украсног жбуња, трава око пута и градских улица уредно подшишана. Саобраћај кроз град убрзан лепо урађеним кружним токовима.
Кад се има у виду да се неколико километара од града налази манастир Манасија, да су ту Ресавска пећина, излетиште Лисине, са водопадом Велики Бук, кањон Ресаве и бескрајне шуме, Деспотовац испуњава све услове да постане једно од водећих туристичких места у Србији.
ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СА ЛЕТОВАЊА У БУДВИ: Сузани је "Марко" био сладак као шећер све док није сазнала ИСТИНУ о њему
ДА ЛИ И СРБИЈУ ЧЕКА ТРОПСКИ УДАР КАКАВ НИЈЕ ВИЂЕН ДО САД? Стручњак упозорава - температура од 50 степени ПРЕТИ целој Европи!
ХАВАРИЈА У ЛЕСКОВЦУ: Гејзир висок неколико метара - вода баца камење на аутомобиле (ВИДЕО)
Пењање почињемо код планинарског дома Суваја у Лисинама, који се налази на надморској висини од око 320 метара, у кориту реке Ресаве. Дејан Павковић је у патикама, Дејан Писаревић Писко и ја смо, по традицији, у гуменим опанцима пиротског „Тигра“. У војничку транспортну врећу стављамо ракију, литар и по воде, хлеб и пола килограма кобасице.
Један од мештана нам објашњава да из Лисина постоје два пута према врху Бељанице. Један је широк шумски пут, са тврдом каменом подлогом, којим без већих проблема могу да иду и теренска путничка возила. Али тај пут је знатно дужи, јер прати увале којима су падине планине избраздане. Други је планинарска стаза која од дома води право уз планину.
После првих стотинак метара успона кроз шуму излазимо на једну пространу падину, са које се пружа леп поглед на стеновите стране Бељанице. Зараван је зарасла у високу траву па „губимо“ на том делу лоше обележену планинарску стазу. Срећом, на крају ливада, подно шуме, налази се једна кућа, изнад које се извија дим, па ћемо ту потражити помоћ
Код куће нас дочекује лавеж двоје свезаних паса, блејање стада од десетак оваца и остарија жена. Живи сама. Кад је чула да сам из Босне, казује нам да јој је снаја била избеглица из Дрвара.
-Такво добро створење сунце више неће видети. Родила ми је унука и унуку. Рано моја, умрла је.
Бришући рукавом сузе, које је изазвало сећање на драго биће, објашњава нам да смо отишли улево. Стаза је неких 500-600 метара десно. Изводи нас на тракторски пут изнад њеног имања, зарастао у шибље.
-Сад само право и изаћи ћете на планинарску стазу.
Тако је и било. Стаза иде уз мало већу узбрдицу али кроз шуму. Сунце не може да пробије кроз крошње дрвећа а и јутро је, па је идеално за пешачење. Успут се освежавамо плодовима дрена и трњине. После 45 минута пешачења пут поново избија на зараван, прекривену високом травом, шипком и трњином. Да поново не залутамо спасио нас је уски угажени траг, који се у високој трави, повијеној од суше и планинских ветрова, једва назире.
Убрзо, након преласка преко ливада, излазимо на поменути шумски пут. Којих две стотине метара даље наилазимо на бунар са водом, крај којег је направљен сто и клупа за седење, па ту одмарамо. Уз помоћ витла вадимо канту као лед ледене воде.
Преко пута бунара је имање, обележено дрвеном таблом на којој пише „Ранч Мечја леска“. Име је, очигледно, добио по истоименом листопадном дрвету, које достиже висину и до 25 метара. Има лепу купасту крошњу па се често може видети у парковима.
Право низ имање пут води до видиковца, са којег се пружа величанствен поглед на кањон Ресаве. На појединим местима стене у кањону су више од 300 метара. Истовремено лепо и застрашујуће. Рај за орлове и хајдуке. Али кањон ћемо посетити другом приликом, наш данашњи циљ је врх Бељанице.
Још 600-700 метара пешачења прашњавим путем и излазимо на трећу по реду велику зараван, која почиње на 780 метара надморске висине. С десне стране види се старија зграда покривена црепом. Ливаде око ње су покошене и ограђене жицом, у којој пасе неколико крава.
Још километар пешачења отвореним простором и стижемо у подножје густе шуме. Надморска висина 890 метара. Шумски пут наставља десно, други пут се одваја лево, према локалитету Речке, из којег према Лисинама тече и истоимени поток а планинарска стаза „удара“ између њих, по средини. Кроз шуму. Што више се пењемо уз њу, то је наше чуђење зашто ову стазу сматрају једном од најтежих у Србији све мање.
Узбрдица велика, испод ногу ситан камен, као песак. Мало непажње и долази до клизања и пада. Два Дејана много ожеднела али, по обичају, штедим воду. Ко зна за шта може да затреба. Уместо воде дајем им ракију. Не буне се. Још у детињству, док сам са оцем по цели дан косио траву у Купрешком пољу, крашком пољу где километрима около нема ни једног дрвета и хлада, слушао сам да није лоше попити чашу ракије, јер она смањује жеђ.
Дивимо се лепоти букове шуме кроз коју се пењемо. До сад сам најлепше и највише букве видео на Карпатима и на Пелистеру изнад Битоља. Ове их надмашују и по лепоти и по висини. Куд год погледаш стотине као стрела правих стабала, које стреме у висине. И преко 35 метара. Процењујемо да у неким стаблима, чији пречник је и до 100 цм има и по осам-девет кубика дрвета.
Шуметина велика, дува ветар, помало је и хладњикаво, па се не знојимо. Након још сат и по или два напорног пењања стижемо на узвишење, чија је надморска висина око 1170 метара, са којег се добро обележена стаза спушта низ благо планинско седло, да би после неколико минута лагодног пешачења дошли до трећег великог успона. Ту први пут својим сапутницима дајем да попију по неколико гутљаја воде. Овај последњи успон је и накраћи, неких 150 метара али добро је што и он води кроз шуму. Нестало је и оних ситних каменчића, овде је стаза потпођена жилама околних букви и већим камењем, које не бежи испод ногу.
На 1300 метара излазимо на голет прошарану дрвећем и жбуњем. Овде наилазимо и на прве смрче. Трава је пожутела од великих врућина. Ту и тамо суши се још опиру 70-80 центиметара високи жути цветови дивизме, која је добра за плућне болести. Од осталих лековитих биљака овде расту кантарион и хајдучка трава а, као и на свим сличним пределима, највише је мајчине душице.
Видик је све шири, поглед је све лепши. Дубоко у долини виде се Лисине и село Стрмостен. На све стране, посебно према Ртњу, који се као зид испречио на хоризонту, бескрајне шуме. Ово је један од најшумовитијих и најређе насељених делова Србије. Није чудо што су Пасуљанске ливаде, које се виде с друге стране кањона Ресаве, изабране за један од највећих војних полигона у бившој Југославији.
Лаганим ходом стижемо до камена на врху планине, који је неко, без икаквог основа у његовом изгледу, назвао пирамидом. Ту затичемо Десимира Перића из Жагубице, који на Бељаници чува краве. Има их десетак. Питам има ли звери. Каже да има дивљих свиња, понеко види вука а „само срећници“ имају прилику да сретну медведа.
Поред „пирамиде“ на врху мала посуда од бетона, пуна дрвених штапова.
-А, то ја правим за планинаре који овде излазе. Крену без штапова, па се клижу. Ја им овде даднем штап да лакше сиђу низ ове две стрмине али их замолим да их у подножју шуме оставе на стази, како би се следећи планинари, који се пењу овамо, могли са њима послужити.
Након фотографисања са српском заставом, истом оном чије је развијање на Динари, 4. августа, изазвало неразумљиву хистерију десничара у Хрватској, спуштамо се до тора у који Десимир ноћу спраћа краве. У њему затичемо и неколико добро ухрањене телади. Крај тора је мала бајта, склепана од свега и свачега, у којој чобанин спава а ту је и стара цистерна за воду.
На наше изнанеђење, почашћени смо хладним пивом. Иако овде нема електричне енергије, Десимир је на планину изнео фрижидер. Са свих страна га је обложио са по пет-шест табли танког стиропора. Једном или два пута седмично својом „ладом нивом“ силази у Жагубицу, у куповину. Пре повратка на планину, пиће и храну стави у замрзивач да се добро расхладе.
-Док изађем овде пиће и храна су још увек врло хладни. Ово пиво сам донео пре два дана и као што видите још је хладно.
Вадимо да једемо кобасицу али домаћин на сто износи лонац пун изузетно укусне чорбе од телетине.
Код цистерне за воду примећујем примерак „Велике Србије“ некадашње новине Српске радикалне странке. Из бог зна које године. Објашњавам да сам некад уређивао ту новину.
-Знам Марићу, одмах сам те препознао али нисам хтео да говорим. Сретали смо се. Ти си једно време био кординатор СРС за Браничевски округ а ја сам водио општински одбор радикала. Паметно си учинио што си прешао код Вучића. Воја прави превише глупости.
Ето, зашто је свет мали. Попнеш се на неку планину и на њој затекнеш старог партијског друга, који те почасти ручком и пивом. Питамо како проводи време.
-Кад се не бавим говедима а има много посла, посебно сад кад је у две баре на којима сам их појио нестало воде, онда уђем мало на интернет. Али за то се морам попети на врх јер само горе има сигнал. Скупљам лековито биље. А и доста читам.
-Шта читаш?
-Књиге. Јуче сам завршио „Беснило“ од Пекића а сад од Милосава Самарџића читам четири тома „Равногорци говоре“. Читам и уживам у тишини. Нема ништа лепше него научити слушати тишину.
За одмарање на врху Бељанице изнео је и столицу на расклапање. Али су му је украли.
-Изашла овде два младића са девојкама. Знам да су из Крупаје и да раде у Аустрији. Оне једва стоје на ногама. Кад су кренули назад у џип су убацили и столицу. Поручио сам овима из Крупаје да ми пошаљу нову столицу. Кажу, па ти што су је украли су већ отишли у иностранство. Не занима ме, ваши су.
Писко навалио да плати ручак и пиће, Десимир неће ни да чује. Дејан Павковић прави компромис обећањем да ћемо у току лета поново доћи у посету, али у аутомобилу, путем од Жагубице, донети мезу и гајбу ладног пива.
Још једном се пењемо на врх планине и уживамо у погледу. На врху планина је веома пространа. За разлику од падина уз које смо се попели овде су велике површине покривене четинарском шумом. У даљини се назиру Овчар и Каблар, Копаоник, Стара и Сува планина....
Повратак низ велику стрмину, до изласка на шумски пут, је једва мало лакши него успон. Док се клижемо и дочекујемо на околна стабла, жалимо што нисмо понели по један Десимиров штап.
На клупи код бунара затичемо Жицу, расположеног власника ранча „Мечија леска“. Из бунара извадио канту воде и у њој хлади „сто година стару“ ракију.
-Таман да не пијем сам. Дошли сте као наручени. Ни воду није добро сам пити, а камоли ракију.
Ускоро нам се придружује још један мештанин, који је у планину изашао трактором, по сено. Након пола сата одмарања, уз разговор и ракију, настављамо силазак према Лисинама. Одлучили смо (и погрешили) да не идемо планинарском стазом, већ шумским путем, па пешачење траје дуже него што смо очекивали. Ипак уживамо у буковој и храстовој шуми, коју на неколико места пресецају мали потоци. Суша је велика и дуго траје, па је вода у њима скоро пресахла.
У Лисинама прво посећујемо објекат у којем су Павковић и његов отац Милан некад држали ресторан. Објекат јелеп али напуштен а по дворишту око њега пасе двадесетак добро ухрањених али превише прљавих оваца. После идемо у ресторан Пећина, код чувеног водопада Велики бук. Ту упознајем две Марије, једну из Београда, другу из Новог Сада, са којима правим серију фотографија испред чувеног водопада.
Након пола сата фотографисање понављам и са две сестре из Крупаје. Александра и Катарина из села Милановца, у којем се налази чувено крупајско врело. Једна црнка, друга плавуша а обе лепе као водопад и Бељаница заједно. Сад живе у Београду. Обе су музички образоване, Александра је завршила средњу музичку школу, десет година је свирала клавир. Катарина се бави израдом и продајом корсета. Ако сам добро написао.
Док сам ја уживао правећи фотографије лепог водопада и још лепших девојака, два Дејана су се определила да уживају у хладном шприцеру.
Лисине су права туристичка атракција. Последњих година изградило се и неколико нових и атрактивних угоститељских објеката, са собама за спавање. Власници се жале да је овог лета посета много слабија него лане.
Прошлог лета су због епидемије корона границе биле затворене, па су Срби већином летовали у Србији. Сад сви навалили у Грчку и Црну Гору. А овај рај им „пред носом“.
Угоститеље и туристе највише нервира што у Лисинама, осим у једном делу долине, код планинарског дома и ресторана „Лепо место“, нема интернета. На Николи Николићу, председнику општине Деспотовац и његовим сарадницима је задатак да, у сарадњи са оператерима мобилне телефоније, што пре отклоне тај недостатак.
