Само у Србији: Вековима непоновљив обичај који нас чини посебнима – ово ниједна нација на свету нема

Слава је један од најважнијих и најомиљенијих обичаја у српској култури, који симболизује породичну повезаност, духовност и традицију. И то у свету нема нико осим нас.

Славска сезона је у јеку – што за нас представља прилику да овај обичај, јединствен за нашу земљу, представимо као додатну вредност коју доносимо Европској унији.

Он, међутим, није непознат свету, с обзиром на то да је 2014. године српска слава постала део регистра нематеријалног културног наслеђа Унеска. То је прво културно добро из Србије које је уписано на ту листу.

Шта представља овај обичај?

Пре свега, то је религијска, али и друштвена традиција нашег народа, успостављена у време напуштања паганства и појединачних божанстава које је имала свака кућа и избором светитеља Српске православне цркве за заштитника домаћинства.

У Србији се каже да се српски сељак, радник, ратник, учитељ, професор, директор, славу слави и кад је сиромашан и кад је богат, и кад има и кад нема, и кад је срећан и кад је несрећан, болестан и здрав, и кад сме и кад му се брани, у миру и у рату, и кад "верује" и кад "не верује".

У част свеца, којег је предак прихватио за заштитника свог дома, у српским кућама се припрема мање или више богата трпеза за укућане и госте, кува се жито, пече славски колач који се зареже у облику крста и залива црвеним вином, пали се славска свећа уз читање молитве.

Свештеник неколико дана пре славе у кући која се претходно детаљно сређује освешта водицу, кућа се запаљеним тамјаном окади и с радошћу се ишчекују славски дани током којих се дочекују, служе и испраћају гости, родбина, пријатељи и кумови. Том освештаном водицом касније се и замеси славски хлеб – колач.

- Од првих дескрипција крсног имена код Срба у Србији и Црној Гори, које нам је оставио Вук Караџић, па до данас, крсна слава је остала у оквиру микросредина најзначајнији породични, друштвени и религијски празник. Под утицајем Вукових записа празновања крсног имена потоњи проучаваоци су празник повезивали с породичном церемонијом везаном за домаћинство, кућу и домаће огњиште - објашњава за ЕУправо зато етнолог и антрополог проф др Весна Марјановић.

Како нам објашњава, порекло крсне славе до данас није у потпуности расветљено, али је хришћански карактер овом обреду дала је осамостаљена аутокефална Светосавска црква почетком 13. века, када је, највероватније под личним утицајем првог српског архиепископа Саве Немањића (Светог Саве) забранила својим свештеницима да чинодејствују у обредима жртвовања животиња и учествују у потоњим народним гозбама организованим код цркава у спомен светаца и за покој умрлих.

- Истим актом је дозвољено сваком да код своје куће закоље одабрану животињу, месо опере, испече и изнесе на трпезу коју само тако може свештеник да благослови, у дому свакога ко слави светитеља - 

Они који су хтели да славе свеца доносили су у цркву свеће, просфоре (крсни колач), кољиво, зејтин и тамјан на благосиљање, а тадашњи свештеници су, у недостатку писаних правила и ритуала, сами створили многе молитве и ритуале.

"Године 1862. за време митрополита Михаила Српска православна црква је прописала обред какав данас познајемо", прича саговорница.

Како се слави данас?

Марјановић истиче да је крсна слава код Срба данас више друштвени него религијски обред.

- Она има породичну и друштвену функцију - људи се на њој окупљају, кроз њу се врши и национална идентификација: "Славим славу, ја сам Србин!", а неретко служи и показивању социјалног статуса, односно богатства, приређивањем великих и раскошних гозби. Њена одрживост се донекле огледа и у садашњем односу према слави као искључиво српском православном обележју и црквено-народној православној свечаности - 

Осврнувши се на богату гозбу коју, у складу са својим могућностима, Срби данас праве кад славе славу, Весна истиче да је слично - раскошно - било и у прошлости, наравно сходно приликама попут рата, гладних година, болести итд.

Како би српска слава могла да допринесе Европи?

Премда међу Европљанима има још православаца попут Бугара, Грка, Румуна, српска слава је специфичан обичај који ћемо донети Европи када постанемо део 27-чланог блока, што посебно постаје значајно ако узмемо у обзир да је њима култура један од кључних стубова функционисања.

Ипак, Весна истиче како смо ми славу Европи већ донели тиме што је она постала део Унескове листе нематеријалне баштине.

- Заправо, тим стручњака из Етнографског музеја у Београду је 2009. године је започео савремена теренска истраживања крсне славе код Срба у Србији. Након спроведеног теренског рада у периоду од 2009. до 2012. године, 2013. године, крсна слава је предложена прво, за упис у Национални регистар културног нематеријалног наслеђа а потом, и за упис на репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа при Унеску. У новембру 2014. предлог је верификован, те је Крсна (породична) слава код Срба у Србији, односно Република Србија је ушла у породицу репрезентативних предлога (елемената) светске нематеријалне баштине - закључује наша саговорница.

Извор: ЕУправо Зато