Срби, данас је ВИДОВДАН: Обичаји и веровања на дан који предвиђа будућност

Празник Видовдан један је од највећих међу малобројним и по светковању изузетно очуваним празницима из старе народне вере.

У хришћанском календару не постоји светац са овим именом и пре више од једног века, тачније тек 1892. године, Српска православна црква га је први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала.

Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест векова, Косовски бој,одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.

Вид је сматран врховним божанством, "Богом над боговима", а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који "отвара очи".

Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим делом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха.

У селима под Фрушком гором, на пример, на празник изјутра сељаци су се умивали росом и при томе говорили: "Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио."

Сличан обичај забележен је и код Банатских Хера. Тамо су мајке на Видовдан доводиле своје кћерке до плота, а ове би се обраћале свецу: "Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити." У неким су пак крајевима износили на видело своје тапије и облигације, у другим су вадили новац из касе и бројали га. Било је много поступака те врсте.

На Видовдан се могла видети и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: "О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак."

Веровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан. У околини Власенице девојке су уочи празника брале видову траву и припремале још понешто. Наливале су воду у лонац који је купљен без погађања, затим узимале мало хлеба и соли, детелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: "Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети; ако је гладан, ево му соли и хљеба, нека се наједе; ако је жедан, ево му воде, нека се напије; ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мисли на тканицу), нека пређе."

Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или пак на празник изјутра брали су траву звану видовчица, често је стављали у воду и њоме се умивали. Чинили су то зато да преко године не би боловали од очију. Понегде су нак видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле.

Видовдан је за српски народ велики и стари празник. У прошлости овај дан био је слављен као спомен на Косовски бој, једну од великих битака европског средњег века. У Закону о празницима из 2001. године, једном од првих реформских закона обновљене демократске Србије, Видовдан је описан као празник који симболизује сећање на све оне наше сународнике и грађане који су током прошлости страдали у одбрани отаџбине.