Сутра је ВИДОВДАН: Празник када се ОТВАРАЈУ ОЧИ, а оно што прво угледате ујутру утицаће на ваш живот

Видовдан један је од највећих и по светковању изузетно очуван српски празник. У хришћанском календару Свети Вит или Вид се празнује од 1892. године као црквени празник.

Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест векова, Косовски бој, одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања.

Зато се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.

Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који "отвара очи".

Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим делом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан.

Било је веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха.

У селима под Фрушком гором, на празник изјутра сељаци су се умивали росом и при томе говорили: "Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио."

Сличан обичај забележен је и код Банатских Хера. Тамо су мајке на Видовдан доводиле своје кћерке до плота, а ове би се обраћале свецу: "Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити." У неким су пак крајевима износили на видело своје тапије и облигације, у другим су вадили новац из касе и бројали га. Било је много поступака те врсте.

На Видовдан се могла видети и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и у поноћ говориле: "О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак."

Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или пак на празник изјутра брали су траву звану видовчица, често је стављали у воду и њоме се умивали.

Чинили су то зато да преко године не би боловали од очију. Понегде су нак видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле.

Видовдан је за српски народ велики и стари празник. У прошлости овај дан био је слављен као спомен на Косовски бој, једну од великих битака европског средњег века.