ДАНАС ЈЕ СВЕТИ СТЕФАН СРПСКИ СЛЕПИ! Турци су га ослепели јер није желео да се одрекне православља и српства
Живео је у сиромаштву, подижући децу Ђорђа и Јована, будуће српске деспоте, и ћерку Мару
Српска православна црква данас обележева Светог Стефана Слепог (1425-1476), српског деспота који није желео да ни по коју цену постане турски вазал и одрекне се српства, због чега је у Удинама (Италија) умро у највећој беди.
ОПРЕЗ ВОЗАЧИМА: Магла и мокар коловоз отежавају вожњу на овим деоницама
ТМУРНО, ХЛАДНО И КИШОВИТО ЈУТРО У СРБИЈИ: За викенд нас чека право захлађење, ево какво ће бити време до краја месеца
КОРОНА УЗЕЛА МАХА МЕЂУ НАЈМЛАЂИМА, ШИРИ СЕ БРЖЕ НЕГО ПРЕ: Педијатри упозоравају на фаталне компликације
Ђурађ Бранковић био је унук кнеза Лазара, син његове ћерке Маре и Вука Бранковића. На престо Србије дошао је после смрти Лазаревог сина Стефана Високог. Ђурађ је имао шесторо деце из два брака и пред Турцима се 1441. склонио у Дубровник. Те године његове синове, полубраћу Гргура и Стефана Бранковића, султан Мехмед II је ослепео усијаним гвожђем.
Само три године касније, Ђурађ Бранковић је уз помоћ Мађара повратио земљу Рашку и ушао у Смедерево. Кад је 1456. умро, наследио га је једини син који није био слеп, Лазар. Он је брзо умро, и то без наследника, па је на престо после периода немира 1458. године дошао слепи Стефан Бранковић.
Али већ наредне године Стефан Бранковић је прогнан из Србије, најпре у Хрватску, где је живела његова сестра удата за тамошњег грофа, па у Албанију, где је имао рођаке и где се 1460. године оженио Ангелином, ћерком једног властелина и свастиком Скендербега. По његовој препоруци, 1465. купио је на северу Албаније замак и назвао га Београд. У њему је провео више од десет година. Живео је у сиромаштву, подижући децу Ђорђа и Јована, будуће српске деспоте, и ћерку Мару. Умро је 1476. године.
Осам година после смрти његове мошти су биле још целе. Ангелина их је са синовима преко Беча и Будима пренела у Купиново и положила их у тамошњу Цркву Светог Луке. Од тада сељене су Влашку, па враћане у Срем, да би их 1716. Турци спалили заједно са моштима Ангелине и његових синова.
Угарски краљ Матија Корвин дао је 1486. Ђорђу Бранковићу поседе у Срему да би могао да задржи титулу деспота. Али кад је Корвин четири године касније умро, Ђорђе се нашао на мети угарских великаша, па се 1497. одрекао деспотске титуле и замонашио, узевши име Максим.
Са мајком и братом, такође монасима, прешао је у Влашку, а од 1513. до смрти три године касније био је митрополит београдско-сремски. Црква га слави 31. јануара. После Ђорђевог одрицања од престола, титулу српског деспота понео је његов млађи брат Јован.
На страни Угара борио се против Турака за ослобођење земаља којима су владали његови преци. Умро је 1502, а његовом смрћу нестао је и последњи деспот из породице Бранковића. Х
Хроничари му приписују ктиторство манастира Дивоша, а кажу да је са братом Максимом обновио Привину главу, Шишатовац и Фенек. Прославља се 23. децембра.
Пет година касније у Крушедолу је нађено само десно стопало Светог Стефана Слепог и оно се и данас чува тамо. У том манастиру је и његов лик на зидном живопису и на иконостасу. Црква га слави 22. октобра. Трагична судбина... Свети Стефан Слепи, деспот Србије Трагична судбина... Свети Стефан Слепи, деспот Србије Мајка Ангелина
Ангелина Бранковић у Купинову је саградила цркву посвећену Светом Луки да би у њу положила мошти свог супруга Светог Стефана Слепог. Није познато да ли се замонашила тада или пре доласка у Срем. Подигла је и манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од места где ће касније бити саграђен Крушедол.
Ту је провела остатак живота, бдећи над моштима супруга и снова. Умрла је 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретење, а затим су мошти пренете у Крушедол и стављене у ковчег заједно са моштима млађег сина Јована.
У Купинову све до 1930. близу Цркве Светог Луке постојала је црква посвећена овој светитељки. Тома Вучић Перишић 1858. подигао је у Закути цркву посвећену Ангелини. Њен лик, у црној монашкој ризи, са крстом у руци, приказан је на многим иконама. Једну од њих, ону у Српској Црњи, радио је Ђура Јакшић. Српска црква прославља је 12. августа и 23. децембра.
