Модрице не боле највише, већ душа: Ђаци препознају колико је вршњачко насиље опасно и како га смањити

Вршњачко насиље у школама постало је масовна појава, а то насиље не мора бити само физичко, гурање, туча и томе слично него и избацивање из групе, давање увредљивих надимака и тзв. "прозивање". Многа деца трпе насиље и пате, а да то никоме не пријављују. 

Дечаци су склонији физичком, а девојчице социјалном насиљу, а једно од решења овог проблема је у активној едукацији деце, родитеља и њихових наставника. Удружење "Друг није мета"је и ове године спровело истраживање изложености и ставова деце и младих о вршњачком насиљу.

Истраживање је спроведено међу 104 ученика седмог и осмог разреда три основне школе на Новом Београду кроз форму упитника. 

-Циљ овог истраживање је био да утврдимо изложеност и ставове ученика о вршњачком насиљу, особинама и понашањима који утичу на то да неко доживи вршњачко насиље, као и шта треба урадити како би се проценат насиља међу вршњацима смањио - истичу из удружења "Друг није мета". 

Резултати истраживања

На питање да ли сматрају да психичко злостављање боли више него физичко, 84 одсто испитаника одговорило је да сматра, а њих 16 одсто истакло је да физичко злостављање више боли од психичког.  

Пред ђацима се нашло и питање које су према њиховом мишљењу пресудне особине и понашања због којих неко доживљава вршњачко насиље, а 35 одсто њих је рекло да је то различитост у односу на вршњаке. Следећи одговор, 26 одсто, био је да је то страх од насилника и повученост, 18 одсто њих сматра да онај ко трпи насиље нервира друге иако ништа није скривио, док је последњи релевантан одговор, 17 одсто, гласио да деца трпе насиље јер су стидљива и затворена. 

Ови резултати потврђују и тврдње психолога који тврде да вршњачка агресија јесте усмерена најпре према малишанима који су по било ком основу "различити" од остале деце у разреду, а критеријум различитости може бити све што "боде очи"– од пегица до наочара. Пажњу скрећу и мирна деца, тиха, пасивна и плашљива деца, као и ђаци који имају добар однос с учитељем/учитељицом.

У упитнику се нашло и питање шта је потребно урадити како би се смањила агресија међу вршњацима, а два најчешћа одговора била су да би требало радити на стварању атмосфере заједништва и пријатељства у школи, као и да је неопходно научити децу која трпе насиље како да се одбране. Деца су затим бирала и одговоре попут увођења обавезних часова комуникације и другарства, као и то да је потребно појачати казне за оне који врше насиље.

Према спроведеном истраживању, може се закључити да деца основношколског узраста имају свест да је психичко насиље горе и болније него физичко, као и да препознају који је основни и најчешћи узрок вршњачког насиља у школском систему. Такође, препознато је и који су то видови превенције који могу створити атмосферу заједништва и пријатељства и утицати на смањење вршњачке агресије.

Случајеви вршњачког насиља морају да се пријаве школској управи, локалној инспекцији или тиму за насиље. Деца морају да науче како да кажу да им нешто смета, а родитељи морају да науче како то да препознају, као и њихови наставници, јер у едукацији лежи и решење овог великог проблема.