"Желим да срце мог преминулог сина настави да куца" Речи мајке која је пристала да донира органе свога детета дотакле целу Србију
- Могли смо да спасемо више од 100 живота ове године, али од 28 породица с којима смо разговарали о донирању органа свог преминулог члана свега девет њих је дало сагласност и урађено је укупно само 30 трансплантација органа и ткива
Тих 30 одсто је најмањи проценат сагласности за 10 година, колико ово радим.
А око 1.600 пацијената је на листама чекања за трансплантацију. Људи у Србији морају да схвате да је донирање органа нормално, да ће тим хуманим чином омогућити неким родитељима да и даље имају своју децу, некој деци да расту поред родитеља, браћи да имају сестре, сестрама браћу... И да ће неко њима драг, ко је, нажалост, изгубио битку за живот, кроз све те људе на неки начин живети, каже за Курир анестезиолог асист. др Саша Кнежевић, координатор за трансплантације УКЦ Србије, и истиче:
- Одушевила ме је недавно једна породица из забаченог села на крају Србије. Отац и брат су најпре негативно реаговали, али сасвим пристојно, а мајка је рекла: "Желим да срце мог преминулог сина настави да куца, ако је то могуће". И несебично дала сагласност, што су потом учинили и отац и брат, чиме су помогли некој другој породици да буде срећна. Захвалан сам свим породицама које су у великој личној трагедији помогле другима.
Доктора Кнежевића упознала сам лане, на успону на Црни врх, у част девојке која је преминула након трансплантације плућа. У част Тијане, али и свих оних који нису дочекали другу шансу за живот, као и оних који су живи захваљујући нечијем "да". Водила сам тада и моју Јовану да види, зна и схвати колико значи донорство, а др Кнежевић је повео своју старију ћерку. Понели су и змаја. Пустили смо га на највишем врху Дивчибара. Као знак почасти преминулима, али и наде за све чији живот зависи од другог. Јер срце, плућа, јетра... не могу се купити.
Од почетка 2024:
- 9 донора
- 30 кадаверичних (од преминулог донора) трансплантација органа, и то:
- 17 бубрега
- 6 јетри
- 7 срца
- 14 рожњача
- 21 трансплантација бубрега са живих донора
- око 1.600 људи на листама чекања, највише за ткиво рожњаче
- трансплантација плућа се не ради у Србији
И баш зато што органи немају цену, Србијом је одјекнуло да смо у свега неколико дана имали три донора, што омогућава 17 трансплантација (по три срца и јетре, пет бубрега и шест рожњача).
Рекло би се, кренуло нам је.
- То је и даље недовољно. По критеријумима, требало би да имамо око 70 донора годишње, а ми ове године још немамо ни 10. Србија може много више и боље, наши грађани то заслужују. Поразно је што наши грађани морају у иностранство на трансплантације јер немамо довољно донора. Нисмо имали довољно разума да им дамо те органе, него смо их закопавали и спаљивали - прича др Кнежевић.
У последње време донори су углавном пацијенти ког којих је наступила мождана смрт услед крварења у мозгу.
- Статистике показују да је највећи број оваквих смртних случајева на прелазу између јесени и зиме, због промена времена. Иначе, у порасту је, и у свету, умирање услед крварења у мозгу код млађих од 40 година. Лети имамо доста траума главе, што је други узрок мождане смрти, и ту су најчешће мотористи - истиче доктор.
Породице да имају бенефите
- Све породице које су дале сагласност требало би да имају предности и бенефите у здравственом систему, попут неке картице, да буду на приоритетним листама у сваком тренутку. Засад је то на личним контактима нас који смо у процесу трансплантације, па им помажемо кад год треба - наводи др Кнежевић.
Најтежи је разговор с породицом како би дала сагласност за донирање органа, ћелија и ткива.
- Повреде и болести њихових најближих, услед којих настаје мождана смрт, долазе изненада. Породица нас први пут види тад, кад се сусреће са изненадним губитком вољене особе, на који различито реагују - неки бурно, неки су потпуно повучени - каже Кнежевић и додаје:
Подршка СПЦ
СПЦ, наглашава доктор, подржава процес трансплантације:
- Имао сам више случајева да се породица консултује са својим парохијским свештеницима, који су у свим тим ситуацијама дали позитивну реч. Неки су чак и дошли и држали молитву за покојника у нашим јединицама интензивног лечења, као што дође и наш парох Зоран из цркве којој припада УКЦС, кад год затреба.
- Не љутим се на људе који нису дали сагласност. Разумем трагедију која их је задесила. Али разочаран сам што је то наша реалност, уместо нормалног, рутинског донирања органа. Сад треба да анализирамо зашто смо као друштво дошли до тог нивоа и како да решимо да нам не умиру људи на листама чекања за органе -
Диван пример
- Диван је пример професора Зорана Драгишића, с којим сам ја обавио разговор, који је тако несебично уз своју породицу дао сагласност за донирање органа и ткива своје преминуле супруге, која је у четрдесетим нормално кренула на посао и није се вратила. Рекао је да нема потребу да упозна онога ко је добио те органе, да се нада само да су отишли по медицинским индикацијама - каже др Кнежевић.
Србија Данас/Курир