ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ ДР ПРЕДРАГА КОНА: "Био сам спреман да дам руку за многе који ме пљују"
Његов отац, Андрија Ернест Кон, био је затрвореник у Холокаусту
Много хваљен, неретко и оспораван, али једно је сигурно: епидемиолог др Предраг Кон (65) неко је чија се реч поштује и има тежину. Од првог дана епидемије коронавируса нација је упијала сва његова обраћања. Ипак, колико год да смо га гледали и слушали готово сваког дана у медијима, о његовом приватном животу не зна се готово ништа.
Компанија Меридиан у хуманитарној мисији широм земље - Донација стигла у Неготинску болницу
Поздрав са Бигарских водопада: Један од бисера Старе планине
НОВЕ ПРОМЕНЕ У ЗАСЕДАЊУ КРИЗНОГ ШТАБА: Ево по ком распореду заседају у наставку пандемије
Није га било лако наговорити да први пут за новине проговори о стварима које немају везе с короном. На крају смо успели и пред вама је животна исповест човека који би највероватније био најсрећнији да грађани за њега никада и нису чули јер би то значило да су нас заобишле велике епидемије грипа, КОВИД-19 и других болести.
Мало је познато да је сањао да постане физичар и попут десет година старијег брата Јована, који му је био и остао узор, заврши Електротехнички факултет. Преломни тренутак била је матура, после које је ипак отишао на медицину.
- Волео сам физику и био сам убеђен да је добро разумем. Десило се, међутим, да иако сам се баш добро спремао за матуру, нисам добио највишу оцену на матурском раду. Увек сам био оштар према себи и тада сам схватио да физика можда и није за мене, па сам отишао на медицину. Никада нисам избегавао изазове у животу, могло би се рећи да сам бирао тежи пут - искрен је др Кон.
По завршетку факултета отишао је на одслужење војног рока у Нови Сад, не слутећи да ће му то одредити професионални живот.
- Као војник, радио сам на интерном одељењу новосадске војне болнице. Мој пацијент био је тадашњи председник Скупштине Војводине, који је имао инфаркт, али сам успео да га спасем. То је био повод да ми понуде посао при Војсци, што сам прихватио и почео са службовањем у Руми - додаје он.
Убрзо се определио за епидемиологију. Како истиче, поред оца и брата, на њега је највише утицаја имао његов тадашњи надређени.
- Највише утицаја на мој живот имао је отац, кога и данас осећам у себи, затим брат Јован и Командант, тако га доживљавам и зовем, из Руме. Сматрам га човеком који је био врло правичан и частан, он је оставио дубок траг у мом животу, од њега сам научио комуникацију и рад с људима. Чињеница је да ми током радног века апсолутно нико никад није нешто помагао, а указано поверење сам заслужио радом. Тако сам постао и члан кризног штаба јер сам 15 година раније радио на свим за државу важним законима и документима у припреми за пандемију. Од 2005. смо знали да ће се, пре или касније, догодити овако нешто и морали смо у складу са препорукама светских стручњака да будемо спремни. Једино нисмо знали да ће то бити корона, чак је и мене то мало изненадило јер сам ја очекивао пандемију грипа - каже он.
Као члан кризног штаба избио је у први план, стекао популарност, која га, каже, не занима, али и примио неке тешке животне ударце.
- Мене уопште не занима шта народ прича. Интересују ме ставови неких људи, али ту сам доживео тешка разочарења. Постоје колеге за које сам био спреман да ставим руку у ватру, а доживео сам да уопште не разумеју нити овај посао нити ову ситуацију. Схватам да људи често не разумеју епидемиологе, али када нам спочитавају и кажу да не поштујемо Хипократову заклетву, то сматрам најтежом могућом увредом. У епидемиологији постоје јасни етички принципи везани за јавно здравље и на тим принципима се штите животи људи - рекао је Кон.
- У свету епидемиологије сам од 1991, када сам специјализирао на ВМА, где сам радио 15 година. Као ратни епидемиолог био сам од 1991. до 1992. референт санитета за превентивну медицинску заштиту на подручју Крајине и западног Срема, као и начелник одељења за медицинску информатику у Првој армији до 1995. године. На ратишту нисам доживео никаве тешке тренутке јер смо ми на терен долазили када би престало гранатирање. Водио сам рачуна о исправности воде и хране за војнике. Није било лако пошто је хигијена била никаква, што је било и очекивано у таквим околностима - додао је он.
- Због очеве службе од четврте до седме године живео сам у Њујорку. Мало памтим из тог периода, осим неких детаља из вртића и стана у ком смо живели. Сећам се да сам као дете био фасциниран огромним зградама и великим аутомобилима који су ми, ваљда као малом, били још већи. Никада више нисам био у Њујорку. По повратку у Београд завршио сам Основну школу "Браћа Рибар", а потом и Другу мушку гимназију. ако сам дете из мешовитог брака, никад нисам имао никакав проблем због тога. За детињство ме везују најлепше успомене и данас, када се сетим, потпуно ми је невероватно да је моја генерација рођена само 10 година после Другог светског рата расла потпуно неоптерећена догађајима из блиске прошлости - каже Кон.
- Мој отац Андрија Ернест Кон рођен је 1910. у мађарском месту Чорни, у тадашњој Аустроугарској, у богатој породици. Имао је гувернанту и, поред матерњег мађарског, течно је говорио и немачки. После су се селили и живели у Осијеку, Загребу, Ваљеву и Београду, где је с оцем основао фирму. Као официр српске краљевске војске преживео је Холокауст. Четири године је провео у логорима у Нирнбергу и Оснабрику. Није волео да прича о тим годинама, али је спомињао бараку под бројем седам у Оснабрику, где су имали покрет у жицама. Организовали су читаву мрежу за преношење вести кроз логор јер су, као Јевреји, били потпуно изоловани од осталих логораша. Пред крај, када је немачка војска почела да се повлачи, побегао је из логора и пешице се вратио за Београд. Тек у својим педесетим годинама схватио сам размеру трагедије Холокауста и шта су људи прошли у логорима. По завршетку рата на савском купалишту отац је упознао моју мајку Даницу, која је потицала из трговачке породице Живковић, пореклом из Алексинца. Пре рата се са родитељима преселила у њихов стан у Београду и похађала трговачку академију - сећа се доктор.
- Десет година старији брат Јован вечито је био мој идол. И данас је тако. Он је за мене врло посебан, са широким образовањем и знањем свега и свачега, изузетно је утицао на мене и мој живот. Он је у Другој мушкој гимназији био познат као изванредан и надарен ученик, посебно из области математике и физике, тако да сам ја стално нешто каскао и покушавао да ухватим корак с њим. Та моја фасцинација старијим братом траје и до данашњих дана - искрен је он.
- Нисам био надарен за спорт као дечак и касније младић, али ме то није спречило да тренирам и дам све од себе да досегнем неки ниво. Бити на зачељу за мене није долазило у обзир. Бавио сам се пливањем, две године сам тренирао ватерполо, а три године карате. Али у трчању сам увек био лош и нисам могао да достигнем потребне норме. Међутим, нисам се предавао. Трчао сам и тренирао јер нисам могао да дозволим да будем међу последњима - рекао је он.
- Као дете сам учио сам да свирам виолину и завршио сам нижу музичку школу. Али у средњој школи виолину сам заменио гитаром. Гитару сам научио да свирам сам. Дакле, самоук сам. Не сматрам себе музичарем јер знам да свирам само оне песме које умем и да отпевам док на гитари пратим себе самог. Држим се тог неког репертоара који знам, али ако би требало, могао бих да се уклопим и засвирам с било ким - казао је он.
- Од почетка пандемије супруга и ја живимо потпуно затворено у свом стану. Не излазимо нигде, осим што ја одем на посао, а долазе нам искључиво деца (Кон има двоје деце, прим. аут.) и то ограничено. Био је онај један период након укидања ванредног стања када смо суботом излазили, али сада ни то. Мој друштвени живот сведен је само на одласке на посао - додаје он.
- Фејсбук сам почео да користим због посла. Схватио сам то као начин да брже и лакше допрем до већег броја људи и укажем им на важност заштите здравља, али сам се преварио. На друштвене мреже нисам изашао ради забаве. Као човек који се професионално бави јавним здрављем, међу првима сам схватио важност друштвених мрежа, као могућност да се утиче на људе у заштити општег здравља. Погрешио сам. Текстови су ми углавном били везани за вакцинацију, али оно што је уследило после тога била је неминовна последица свих активности и када сам схватио да је све то прерасло у нешто што нема никакве везе са оним што сам ја хтео, одустао сам од тога - искрен је Кон.
- Вакцина је темељ јавног здравља и многе болести су искорењене захваљујући вакцинацији. Људи заборављају да су пре вакцина епидемије правиле помор. Памте се ратови и жртве, али не и епидемије, не постоје чак ни стручни записи о томе. Слажем се да постоје појединачне нежељене реакције на вакцину, али вакцинација је прошла све историјске провере. Ја ћу се сигурно вакцинисати против короне када буде пронађена сигурна и безбедна вакцина и ту нема дилеме. Моја једина брига је да ли ће вакцина против короне бити ефикасна и прихваћена. Према мом схватању, не би требало да буде обавезна и само је битно да стигне на време. Обавезност у овој ситуацији требало би да буде једино за оне који збрињавају најтеже пацијенте. Свима осталима ће бити врло снажно препоручено да се вакцинишу, али ће коначна одлука бити на сваком појединцу - завршава он.
ШОКАНТНА СЦЕНА У НОВОМ САДУ: Мушкарац скочио са крова зграде, ево како се дочекао (ВИДЕО)
РАСТЕ БРОЈ ЗАРАЖЕНИХ У НОВОМ ЖАРИШТУ КОРОНЕ У СРБИЈИ: Скоро ОСАМСТО СЛУЧАЈЕВА од почетка епидемије
ПОПРАВЉА СЕ СТАЊЕ У ЗЛАТИБОРСКОМ ОКРУГУ: Боље је у Ужицу, а ево где је регистровано највише новооболелих
"Србија се неће играти са таквим стварима" Др Зоран Гојковић о набавци вакцине против коронавируса
ИНЦИДЕНТ КОД ХОРГОША: Велика група миграната под окриљем ноћи ПОКУШАЛА ЈУРИШ на Мађарску (ВИДЕО)
