МАШИНОВОЂА КОЈИ НА ДУШИ ИМА ВИШЕ ОД 20 САМОУБИЦА: Тројица су носили једног унакаженог , а четврти ЊЕГОВУ НОГУ

Сценарио за филм „Дневник машиновође“ рађен је на основу стварних судбина машиновођа. Ово су те стварне судбине.

- Самоубице не жалим, мајку им је*ем! И не видиш га, само нека сенка. Кад дођем у станицу, каже ми отправник: „Богдане, ти си опет неког згазио, види каква ти је машина.“ Узмем кофу и сунђер и оперем...

ИМАО САМО 27 ГОДИНА: Обешен младић пронађен на крузеру на коме ради доста Срба

С припадницима моје генерације, рођене педесет и неке, делим носталгично сећање на храброг војника који је скоком испред захуктале локомотиве с колосека избавио заиграну девојчицу, и за то од Маршала Тита добио сат с посветом.

Као јединка, памтим догађај који је имао крај мање срећан од овог из читанке. Место - можда Лапово, Краљево или Сталаћ - и доба дана, обавијени су маглом заборава, непрозирном и белом као водена пара. Јасне обрисе имају само отегнути дводелни звук пиштаљке, трзај вагона који није успео да стресе људски грозд са степеница и женски врисак... а за њим повике, као умногостручен одјек, и комешање масе која се раствара испред мене и оца. Његова ми се шака одједном спушта на очи. Кроз прсте што миришу на дуван ипак видим људе што ужурбано носе повређеног. Тројица! Држе га за руке и једну ногу. Ону другу носи старији човек држећи је испред себе тако да приближно задржава природан положај у односу на тело унесрећеног. Два-три метра иза групе је и покушава да их стигне као да хоће да је врати на место.

Доста касније, старија сестра моје другарице из разреда, матуранткиња средње зубарске школе, скочила је под воз и тако свих проблема решила мушкарца с којим је остала у другом стању.

Сетио сам је се недавно, пегаве и лепе, кад ми је један машиновођа љутито рекао да „самоубице не жали, мајку им...“.

Седели смо у дневној соби његове куће, ја на троседу, он на фотељи испред регала са збирком шарених бочица пића, неким фотографијама и шољицама за кафу, и причали о послу којим се, док није отишао у пензију, бавио тридесет година. Готово сваки машиновођа у свом радном веку згази некога, али овај је на души имао више од двадесет њих.

Највише у Србији? Највише, жалосно је слегао раменима...