ПРОШЛО ЈЕ 4 ГОДИНЕ ОД МАСАКРА У ВЕЛИКОЈ ИВАНЧИ: Супруга убице: Сваки дан се питам зашто је Љубиша убио 13 људи

Пре четири године, 9. априла Љубиша Богдановић (60) из села Велика Иванча код Младеновца извршио је највећи масовни злочин у Србији.

Хицима из пиштоља убио је сина, мајку и 11 комшија, међу којима и двогодишњег Давида Деспотовића, и тако уписао Велику Иванчу у историју као место највећег масакра у Србији, а себе као најмонструознијег убицу. Пред полицијом је на крају пуцао и себи у главу.

ТЕЖАК ЗЛОЧИН У ВРДНИКУ: Старца УБИЛИ у кући после пљачке!

БРАТ МОНСТРУМА ВЛАДИЦЕ РАЈКОВИЋА: Убице деце заслужују смртну казну!

Велика Иванча је од тог дана постала село туге – три куће су заувек затворене, а пет породица је завијено у црно. Мештани кажу да у селу више никада ништа неће бити исто, а најтеже им пада то што никада неће сазнати зашто је Љубиша побио пола села.

– Никада нећу заборавити то јутро. Изашла сам у двориште и видела мртвог комшију Милоша Јешића како лежи у трави. Стално ми се враћа та слика. Велико зло нас је задесило и морамо да живимо са тим. Куће су празне, гробље пуно – каже Светлана Милошевић за београдске медије.

У Великој Иванчи време као да је стало. Ниша ново и лепо им се није десило за ове четири године. Ретко ко им свраћа, куће које је Љубиша затворио су опустеле, неке су зарасле у коров и почеле су већ да се руше. Преостали мештани кажу да им страдале комшије неизмерно недостају.

Милован Костадиновић каже да је живот у Великој Иванчи депресиван и тежак.

– Све и даље подсећа на трагедију. У кућу Богдановића од злочина нисам ушао, нити намеравам. Тешко ми је и да погледам у том правцу. Најрадије бих се и одселио се, али куда ћу – каже Милован.

Супруга убице Јаворка Богдановић (64), која је преживела његов метак, живи сама. Сузних очију каже да сваки дан тражи одговор зашто је Љубиша побио пола села.

- Кунем се Богом да не знам зашто их је Љубиша побио. Сви мисле да знам разлог и да га кријем, али и ја бих највише волела да знам зашто. Па убио је и моје дете. Волела бих да је Љубиша остао жив, па да нам свима каже шта му се десило тог дана – каже Јаворка.

СРЕЋА У НЕСРЕЋИ! Пиштољ крвника ЗАГЛАВИО када је покушао да убије БИВШУ ЖЕНУ!

Наводи да са свим комшијама има коректан однос, али да са породицама жртава комуницира само службено.

– А шта бисмо ми и причали? И даље носим црнину и носићу је док сам жива, и то не само за свог сина и свекрву, жалим све Љубишине жртве. Сви они су били наше комшије, пријатељи. Свакодневно смо се дружили. Најжалије ми је малог Давида. И сада ми је његова слика пред очима. Сећам се да је сваког дана долазио код нас, јео, трчао, играо се. Душа ме боли, не дај боже никоме – прича Јаворка која седвоумила да ли да сахрани Љубишу али је ипак одлучила то да учини:

– Може неко да ме осуђује или не, али ипак са ја са њима имала и лепе тренутке. Заједно смо изродили и одгајили троје деце. Сваки дан идем на гробље. Седим тамо дуго, па кренем кући, али ми се на пола пута учини да тамо стоји неко. Помислим да је то мој син, па се вратим. Све мислим десиће се неко чудо, појавиће се он. Зато питам Бога када ће и мене да узме.