РАНА КОЈА "КРВАРИ" ВЕЋ 23 ГОДИНЕ! Кренуо по сок, отишао у смрт: На данашњи дан убијен је Душан (13)
Душана више нема, а његове убице одавно су на слободи.
Тражио је тада од оца новац за "кока-колу" коју је јако волео, а несрећни човек, ни не слутећи да ће сина уместо у продавницу послати право у смрт, детету је дао паре. Сада, 23 године касније смрт малог Душана Јовановића (13) остала је незацељена рана због које ће Србија дуго патити.
Ево зашто овог викенда нико неће морати да апелује на људе да остану код куће
Брат који је силовао сестре (5 и 15) у дому код Вршца осуђен на 13 година: Случај из Марковца расветљен!
Разбојништво на Врачару: Радницама претио сатаром, а онда опљачкао трафику и парфимерију!
На данашњи дан, 1997. године, тринаестогодишњи Душан, дечак ромске националности, преминуо је услед бруталног пребијања од стране двојице тинејџера у Београдској улици у центру престонице.
На путу до продавнице дечака су пресрели тинејџери, за које се касније испоставило да су "скинхедси". Убице, тада седамнаестогодишњаци, прво су му тражили новац, а онда почели да га ударају и шутирају...
Бацили су га на под, а ударци су се ређали један за другим - шутирали су несрећно дете по телу и глави чизмама које су биле ојачане металом, све док није престао да даје знаке живота. А он је све време грчевито држао паре за омиљени сок.
Мали Душан преминуо је од последице прелома врата, а сахрањен је у белом ковчегу два дана касније уз присуство више стотина људи који су са разних страна дошли да се последњи пут опросте од несрећног детета.
Душанов отац, Александар Јовановић, испричао је касније за медије да је, видевши да се дуже време не враћа кући, кренуо за сином.
- Нашао сам га да лежи на степеницама, глава му је била погнута уназад. Тада сам викнуо: "Ко ми уби сина?" Изашле су комшије, а ја нисам знао шта да радим. Утрчао сам код комшинице, рекао јој да позове полицију, а онда је изашла и моја жена.
Рекао сам јој: "Убили су нам сина", а она је почела да вришти - испричао је давне 1997. Душанов отац описујући то паклено вече, ни не слутећи да ће неколико година касније нестати готово цела његова породица.
Трагедије су кренуле једна за другом
Несрећна судбина породице Јовановић није се зауставила на смрти дечака. Душанова мајка, није могла живи без сина и више пута је, према речима Душанове рођене сестре која је рођена три године након његове смрти, покушала да се убије.
- Никада није покушала да одузме себи живот док сам била у кући. Чак су кад сам се родила сви говорили да је постала сасвим друга особа. Међутим, никада није могла да прихвати да њеног сина више нема. Недељу дана пре него што је одузела себи живот, приметили смо да је у депресији. И једног дана када сам дошла кући, ја сам била та која сам је прва и затекла - испричала је раније Кристина Јовановић.
Тог 12. јула 2015. године, у смрт је отишла и Душанова мајка.
- Дулету је рођендан био 1. августа. Током свих тих 18 година причала је како хоће да буде са својим сином за његов рођендан. И тако је чекала и чекала. И те последње године више није могла. Хтела је да буде са њим. И поред Душана је и сахрањена.
Није добила прилику да упозна брата
- Нису ми дали прилику да га упознам. Иако никада нећу знати какав је стварно био, кроз причу сам створила јасну слику о њему. Дуле је био дружељубив, волео је животиње, сатове. Био је велики љубитељ кошарке, фудбала, а много је волео и да иде на пецање - испричала је тада Кристина.
Тада 15-годишња девојчица, живећи претежак живот за једну тинејџерку, расла је са успоменом на свог малог брата ког никада није упознала.
- И тог последњег дана његовог живота радио је баш све што је волео. Ишао је на пецање, играо кошарку, провео време са мамом и татом. Мама ми је рекла да је био велики љубитељ сатова, али и те кока-коле, коју је то вече хтео да купи, али није успео...
Поред свих недаћа које су јој се догодиле, морала је да води рачуна и о болесном оцу, јер су Александру биле ампутиране обе ноге услед тешке болести.
Три године након своје супруге и преминуо је и Александар, а млада Кристина остала је сама да се бори са суровим животом и неизмерном тугом.
- Хтела бих да се о Дулету сними документарни филм, да се никада не заборави његова трагична смрт - закључила је тада Кристина Јовановић.
Убице ухапшене и осуђене
Након што су чизмама са металним ојачањем до смрти шутирали дете, монструми који су се крили из екстремистичке идеологије, побегли су у правцу некадашње Железничке станице на дну Немањине улице. Пошто је полииција имала детаљан опис, ухапсила их је неколико сати после злочина.
Милан Чујић и Иштван Фендрик из Земуна осуђени су на по десет година затвора и послати су на издржавање казне у Казнено поправном заводу за малолетнике у Ваљеву. Након проведених четири године у затвору, Фендрик је пристао да исприча шта се догодило тог дана.
- Био сам сигуран да је цео свет мој. Тада нисам ни размишљао о томе да човек има право на сопствене идеје, идеологију, све док не угрожава друге. Тај период мог живота који је био заокупљен таквим заносом, оставља траг. Неизбрисив. Доста је тешко то све тотално превазићи, али ја се трудим да превазиђем. Искрено бих волео да немам ниједан проценат старог себе што се тога тиче - рекао је Фендрик.
