СИНЕ МОЈ, ЛЕПОТО МОЈА... Сахрањен дечак на ког је пао надгробни споменик, мајка се онесвестила од бола

Дарка Бајрамовића (12), кога је јуче усмртио надгробни споменик на Шпитаљском гробљу у Лесковцу, испратило је до вечне куће на Светоилијском гробљу неколико стотина људи у колони коју ју предводила његова мајка Аника.

Обезнањена од бола, притискала је на грудима урамљену слику свог сина. Док су се из масе чули лелеци и нарицања, Аника је руком гладила слику свог детета и само понављала: "Сине, сине мој, лепото моја, душо моја".

Мало даље отац Звонко стајао је без речи, без суза, окамењен. Пријатељи и рођаци причају да су се обоје неколико пута онесвешћивали и да су под седативима.

- Аника је из Војводине, где је радила за надницу, стигла синоћ. Довели су је неки људи са аутобуске станице полуонесвешћену. А Звонко је све време био са другим сином Иваном, кога је морао да смирује јер је и он био сведок трагедије - причају комшије Барјамовића.

Нико поуздано не зна како се трагедија, у којој је дечаку одваљени надгробни споменик од преко 100 килограма смрскао главу, догодла. Портпарол ПУ Лесковац Бобан Здравковић каже да је "дете страдало услед пада споменика", док радница на гробљу тврди да се дечак наводно попео на споменик и пао заједно с њим.

Међутим, рођаци који су разговарали са Дарковим братом причају да је несрећни малишан раменом закачио споменик, који се потом обрушио на његову главу.

Реч је, иначе, о старом гробљу и старим споменицима, где се више нико не сахрањује због недостатка простора, а на фотографијама види се да споменик није металним шипкама био повезан са постољем.

- Дарко, његов брат и још двојица дечака су се кроз гробље враћали са фудбалског игралишта. Увек се они ту мувају око споменика и траже бомбоне које људи остављају. Дарко је раменом закачио споменик и одједном се нашао испод њега. Тада су деца почела да вриште. Један од другова је покушао да га извуче и том приликом повредио руку. Ја сам касније прао крв са гробља и покушао да подигнем плочу, али нисам успео, јер је тешка више од 100 килограма - прича средовечан човек.

Дарко и његов брат Иван су близанци, усвојени из Дома за незбринуту децу у Звечанској улици у Београду. Аника и Звонко, који живе у лесковачком кварту Подворце, годинама нису имали децу, па су се одлучили на усвајање.

- Били су стари годину дана када су их довели у своју кућу. Њихови нови родитељи су се тресли над њима. Деца су била најлепше обучена, никада замазана, никада гладна. Иако су били врло несташни, Звонко и Аника на њих никада нису руку подигли, а дечаци су некако били миљеници целог насеља. Сви смо их волели - причају окупљене комшије око ископане раке, док се чека тужна поворка.

Кућа Барјамовића споља је недовршена, али унутра удобно уређена. У собама играчке за дечаке, испред два бицикла.

Звонко је запослен на отпаду, а Аника је повремено одлазила у Војводину да зарадом на сезонским пословима допуни кућни буџет. За то време бригу о дечацима водили су Звонко и његова мајка Стана.

Туга у Медвеђи: Преминуо дечак који је упао у реку, узалудни напори лекара

- Све је одлично функционисало. Дечаци су су ишли у школу "Вожд Карађорђе" и били добри ђаци. Једино нам се није свидело што су се са другом децом мували по оближњем гробљу. И родитељи су их због тога грдили, али од судбине се не може побећи – уверена је комшиница Емина.