Спавала са бубашвабама, хранили је сплачинама: Сара открила кроз шта је прошла у црногорском затвору
Боравак у Спужу није могла ни да замисли
Црногорци су ме током боравка у затвору терали да на силу пијем лекове за смирење, све време сам се осећала као да сам дрогирана, каже у исповести за Информер Београђанка Сара Видак (20)! Девојка која је 23 дана била притворена у озлоглашеном Спужу крај Подгорице због оптужби да је 14. августа у Котору напала судију Јелену Станишић открива да је у ћелији спавала са бубашвабама и да су је хранили сплачинама.
Пошто је у среду пресудом црногорског преког суда осуђена на четири месеца затвора, Сара је пуштена да се брани са слободе, па се јуче рано ујутру са родитељима вратила у Београд, где спрема жалбу.
Прочитајте и:
Сара каже да је боравак у подгоричком затвору Спуж гори од било чега што је могла и да замисли.
- Нисам могла ни да претпоставим да постоји тако страшно место као што је Спуж. Првог дана када сам дошла сусрела сам се са језивом рутином коју тамо примењују. Свакога дана су нас приморавали да пијемо лекове за смирење као што су бенседин и лоразепам, иако то нисмо желели. Покушала сам да објасним да мени треба терапија за моје здравствене проблеме, а не таблете за смирење, али нико није желео да ме саслуша. После тих лекова осећала сам се ошамућено, као да нисам сва своја. Да бих вам описала колико је то страшно било, рећи ћу вам да ми је мајка кад ме је видела кроз сузе рекла: "Срећо, ти изгледаш као да си дрогирана." Тек треба да урадим анализе да видим колике је све то последице оставило по моје здравље - прича саговорница.
Према њеним речима, ћелије Спужа изгледају као у најгорим афричким или јужноамеричким затворима.
- Највише ми је сметала нехигијена, јер је све ужасно прљаво. Није нимало пријатно када спавате у ћелији по којој гамижу разноразне бубе. Покушавате да заспите, а осетите да вам нешто мили по телу. Уз то, храна је изузетно лоша. Никада нисам била избирљива и једем све, али оно што сам тамо добијала је било заиста нејестиво и за животиње, а камоли за људе. Због тога сам гладовала, дешавало се да данима ништа не поједем, иако сам знала да ће то бити погубно по моје здравље. Након болести коју сам имала лекари су ми строго препоручили да морам свакодневно да једем воће и поврће. Живела сам за дан када су нас пуштали у мензу, где можете нешто да купите и поједете. Истина је да ни тамо не продају баш здраву храну, али сам барем могла да узмем нешто што може да се једе - присећа се Сара.
Жртва црногорског правосуђа признаје да су јој цимерке из ћелије много помогле да издржи 23 дана пакла, иако су многе од њих осуђене за најмонструозније злочине.
- Морам да будем фер и да кажем да су затворски чувари и моје цимерке из ћелије заиста били добри према мени и помогли ми да издржим у оном паклу. Када се нађу у великом животном проблему, људи се невероватно зближе. Ипак, проблем је што у затвору, хтели не хтели, морате свакодневно да слушате о трагичним животним судбинама људи са којима делите ћелију и да се упознајете са разлозима због којих су они тамо. То вас ужасно растужи и осећате се још горе - тврди Сара.
Наша саговорница признаје и да је боравак у затвору оставио страшне психичке последице. Догађа јој се да напрасно бризне у плач или да помисли да је све сан и да ће се опет пробудити у затвору.
- Ово кроз шта сам прошла је страшно и трауматично искуство, ожиљци ће ми остати целога живота. Расположење ми се нагло мења, дешава ми се да причам нешто и само одједном бризнем у плач. Такође, имам осећај да је све само сан и плашим се да се не пробудим опет у затвору. Планирам да кренем код психолога како бих све ово превазишла и покушала да водим колико-толико нормалан живот - искрена је ова несрећна девојка.
