"Убијени смо и ми и наше породице" Потресна исповест мајке о стравичној трагедији у којој је страдало двоје младих људи: Тешку саобраћајку изазвао пијани возач

- Пијани возач, са 2.63 промила алкохола у организму и под дејством роге их је ударио брзином од 200 километара на сат. Преполовио је синовљев аутомобил. Било је то 18. маја у 23.05 сати. На месту су остали мртви, није им било помоћи. Ми смо из нормалног породичног окружења. Ћерка је правила прославу матуре. Обично идемо једним колима, али сад је снаја радила до седам увече, па смо ми отишли раније, а син је сачекао снају и ишли су мало касније. Седели смо тамо, вечерали, дружили се. Ћерка има сина од четири године, он се играо и баш се разиграо са сином и снајом. Обожавао је ујку и ујну и они су због тога остали дуже - прича мајка за Телеграф о кобној вечери у којој су угашена два млада живота.

Са супругом је кренула из Печанице, где су били на прослави, сат времена пре сина и снаје. Намеравали су да спреме још нешто код куће јер је ћерка са супругом и дететом сутрадан требало да дође код њих, пре него што се врати за Београд. Није легла, чекала је да син и снаја дођу кући да се договоре за сутра. Било је један после поноћи, а њих није било. Није их звала јер је мислила да су остали да преноће и да спавају. Отишла је да спава, не слутећи да се догодило најгоре.

- У четири ујутру пробудила нас је полиција и Хитна помоћ. Нашли су адресу преко докумената. Све је већ било завршено, а ми нисмо ни знали где су нам деца. Кад су нам саопштили шта се догодило, нисам то хтела да прихватим. Сели смо у ауто и отишли смо за болницу. Тамо су нам рекли да ништа не можемо без патолога, вратили су нас кући. Онда смо поново ишли на идентификацију. Кад сам видела да мог сина ваде из замрзивача... То није био удес, они као да су били у мешалици за бетон. Ништа им читаво није остлао од органа, глава, врат, ребра, црево дебело, танко, аорта, срце, желудац, руке, ноге, све уништено, како једном, тако и другом - у сузама прича жена.

Истиче да њихова породична фотографија више никада неће бити иста. Заувек ће им недостајати.

Само да сам умрла минут раније

- Њихов спрат одржавамо, чекамо их да се врате. Кад отворимо врата, степенице за њихов спрат су ту, а њих нема. Обиђемо прошетамо, имају цвеће, све је сређено по њиховом укусу. Само да се врате, да наставе да живе. Сваки покрет, сваку реч њихову знам, шта би рекли у ком тренутку. Живим у страху јер имам још троје деце, још возача у породици. Могао је било ко од нас да буде у том возилу. Ћерка не сме да вози, син је професионални возач, бринем за њух. Они су савесни возачи - додаје.

Тугује за сином, али и за снајом, коју је гледала као своју. Прича о томе да су имали планове. Њен син радио је у електрани, будућа снаја била је радник обезбеђења. Реновирали су спрат породичне куће, где су живели.

- Планирали су породицу, свадбу, све је то прекинуто. Убијени смо и ми, наше породице. Сваки дан нам је све тежи, не излазимо са гробља. Они су заједно сахрањени подижемо им заједнички споменик. Много је велика туга. Ја ни његовој мајци то не желим. Он да добије и доживотну, моју децу то неће да врати, али ми није свеједно када кажу да је мој син крив да се проверава његова урачунљивост, а да он буде пуштен, да буде слободан, да се лечи, а моја деца не дишу. Не знам шта још може да нас снађе. Само сам молила бога да сам умрла један минут раније, да ово нисам доживела. То ми је најмлађе дете, родила сам га у 39. години, то ми је био мезимац. Много је био везан за мене. Имала сам их четворо. Он је остао да живи у породичној кући са девојком. Била сам везана и за њу, предали смо им кућу, славу, они су правили славу, секли колач. Кућу смо им преписали у новембру, они су у мају погинули. Много је страшно - једва изговара мајка.

Није видео аутомобил испред себе

- Он их је подигао са земље, они су летели, ко зна колико пута су се окренули и ударили у асфалт. Ударио их је од позади, није им се отворио ваздушни јастук и здробио их је. Њему ништа не фали, није имао ниједну огреботину. Ваздушни јастуци се отварају једино кад је чеони судар. Њима су изгледа одмах пукли вратни пршљенови и кичма и ребра. Ухапшен је на лицу места. Мој син је возио беспрекорно, могао си да се опустиш као да си у дневном боравку. Он је рекао да их није ни видео то вече. Исте вечери је једном човеку скинуо ретровизор, он је дошао да сведочи, каже да је летео као ракета. Његов ауто је током удеса слетео са пута, он је замолио сведоке да га извуку мислио је да је сам слетео, није ни знао да је ударио у њих, тако је рекао - додаје мајка.

Одржано је припремно рочиште, а пре рочишта је организован миран скуп.

- Изашли су родитељи, пријатлеји, рођаци, браћа и сестре, са њиховом увеличаном сликом, са њиховим осмесима. Тражимо правду за њих, али и у будуће да се бахатим возачима стане на пут. Ово је било убиство, он је знао да је пијан и свесно је кренуо да убије или себе или неког другог. Јавни тужилац из Пожаревца Драгана Костић тражи да буде осуђен за тешко дело против безбедности јавног саобраћаја и да буде осуђен на максималну казну од 12 година затвора - прича жена.

Како објашњава, на припремном рочишту одржаном 26. новембра, бранилац окривљеног рекао је да га бесправно држе у притвору због узнемирења јавности јер је од саобраћајне несреће прошло шест месеци. Породицу је посебно потресло то што бранилац тражи да окривљени за несрећу буде пуштен у кућни притвор са наногвицом јер наводно има крв у мокраћи и столици, али нису достављени лекарски налази који би то потврдили.

- Они не прихватају вештачења и траже да се све вештачи поново. Вештачења су рађена чак и у Новом Саду, вештачена су возила и све. Тражи, то ми је најбаналније, да се вештачи психичко стање мог сина. Кажу да се камере не поклапају, да није истина да је био толико пијан јер има 53 килограма и да је немогуће да је могао да вози под толиким дејством алкохола. Оно је била тотална алкохолисаност. Не знам да ли неко може то да издржи. Не знам како је жив, како је могао да вози - додаје.

Чека се одбрана возача

Истиче да је јавни тужилац оспорила наводе одбране, а да возач треба да изнесе одбрану на суђењу 26. децембра.

- На питање да ли се осећа кривим није рекао ни да ни не, само жао му је двоје људи. Њему су то само бројке. Каже да није било тако и да ће следећи пут да објасни како је било. До сада се бранио ћутањем, никакве изјаве није давао. Прети му од две до 12 година, тужилац тражи максималну. По новом закону је од пет до 15, али њега то не качи јер је ово било у мају. Мај месец мрзим. Ја сам у мају рођена, овог маја је био и ускрс, све ми је то тешко да поднесем. Унуку ми је рођендан 23. децембра, слава 19. децембра, с ким да славимо, коме да честитамо? Иде Нова година, чему да се радујемо? Једина утеха су нам унуци, ћерка и син имају децу. Кад они дођу мало нам буде боље, али то је све на кратко, они не живе са нама. дођемо с гробља, седимо, ћутимо. Ми смо већ у годинама, муж има 65, ја 63. Ја сам изгубила и бебу и дечака и одраслог човека. Велика је туга - говори она и плаче.

Још је теже јер у судници морају да гледају човека који им је одузео децу, а не могу да ураде ништа.

- Тамо у суду не знам шта бих му урадила, а ништа не могу. Знам да не могу да вратим моју децу. Кад би се десило чудо неко, да их вратим као што их је чудо однело. Још нисмо свесни, не верујемо да нам се то десило. Хоћемо да јавност буде упозната о таквим случајевима, на телевизији је полицајац недавно говорио о томе да више од три пута некоме одузимају возило. Тужилац је чак тражила и да му се заувек одузме Б категорија и ауто јер он од 16. године има проблема у саобраћају, плаћао је казне. И дрога, и алкохол, и соабраћајке. Било је само питање када ће нешто да се деси. Како је уопште имао дозволу? Мој син то себи не би дозволио, он се борио за правду и због њега све ово радимо. Ћерка и ја смо се заклеле да ћемо да идемо на свака врата да тражимо помоћ да се томе стане на пут. Казне су смешне. Кад сам чула да је неки деда од 84 године добио само три године за двоје погинулих... - додаје.

Иако јој многи, каже, говоре о томе да не треба да излази у јавност, њен став је да треба да се бори за другу децу - како за своју, због које сада страхује, тако и за туђу, како их не би задесила иста судбина.

- Родила сам, дојила сам, први удах, први плач, први корак, то страшно боли. Љуљала сам, плакала кад га нешто боли, кад се пробуди са температуром. До скоро дође с посла, руке му испуцале, тражи крему да намаже. А ко ће сада да га лечи и када? Много је тешко. Ишли су својим путем, он их је склонио са пута. Све остало су дешавања даље, суђења и константна борба. Борићемо се докле год сматрамо да има сврхе. Нашој деци више нема помоћи, морамо да помогнемо другој деци - закључује Славица.

Србија Данас/Телеграф