"ДЕЛИЛА САМ СОБУ СА ВЕЉИНИМ КОЉАЧЕМ" Колегиница Срђана Лалића испричала језиве ствари о монструму из Беливуковог клана
Људи су се у ходнику склањали од њега. Сам тај поглед је изазивао језу. Искрено, нисам се много изненадила кад сам га видела на слици са Беливуком и човеком ког ће неколико тренутака касније искасапити и одсећи му главу.
Ексклузивно за Српски телеграф прича бивша радница Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО), која је сваког дана, због природе посла, сретала Срђана Лалића, монструма из клана Веље Невоље. Саговорница је месецима радила с њим. Успомене на ове сусрете, каже она, нису нимало пријатне. Ни њој ни осталим њеним бившим колегама. У међувремену је напустила РФЗО и сада ради у једној приватној фирми.
ДА ЛИ ЈЕ ЗБОГ ОВОГА БЕЛИВУК КАСАПИО ЖРТВЕ? Незапамћен масакр у Београду одредио монструозни пут
ПРИТВОР ЗА ВУКАШИНА ШИЈАНА: Још двојици осумњичених одређена једномесечна затворска мера
"КАО ДА ГА ЈЕ ЂАВО ПОЗВАО ДА УЂЕ У ВОДУ" Сведоци о трагедији на Дрини: Мајка га је преклињала да не иде на купање
- Срђан Лалић је 1. новембра 2013. доведен у РФЗО. Доведен је на позицију ИТ стручњака и одмах је постављен за шефа ИТ сектора у фонду, у филијали за град Београд. Почетна плата му је била око 70.000 динара. За то време била је то солидна зарада - каже бивша радница фонда која је Лалића виђала малтене сваког дана јер се он доста кретао по згради и обилазио канцеларије.
Од старта је, тврди, био веома бахат:
- Понашао се по моделу: !Ало, бре, знате ли ви ко сам ја? Ја могу све, а мени нико не може ништа!" На посао је долазио када је хтео, исто тако и одлазио. Сви смо ми стриктно седели пуно радно време, одлазили на паузу у прописаном термину, међутим, за њега то није важило. И да нисмо знали ко га је довео, лако бисмо закључили да има јака леђа.
На питање да ли се с неким сукобљавао, наша саговорница одговара да су сви трудили да се од њега склањају и да што мање с њим комуницирају.
- Није било много сукоба, али само из тог разлога. Ја сам у ходнику, кад га видим, прелазила дискретно на другу страну да се не мимоиђемо на блиској раздаљини. Ипак, због мог посла често сам морала да радим с њим и то није било нимало пријатно. И иначе је био веома конфликтан, једном се пред десет људи издрао на колегиницу, старију жену, којој је све време дрхтала брада, а руке су јој се толико тресле да није могла оловку да држи у руци. Мислим да је после отишла на боловање - прича бивша радница РФЗО и наставља:
- Знао је и да омаловажава друге људе. Потцењивао је стручњаке који су ту радили 20-30 година. Није имао поштовања ни према старијима ни према најближим колегама.
Саговорница која је радила са Лалићем каже да целе ноћи није могла ока да склопи када је видела језиву слику њега и Беливука са жртвом коју су искасапили.
- Ту ноћ нисам могла да спавам. Кад год бих очи склопила његов лик би ми се појавио. Када сам видела како се смеје на оним фотографијама над измученом жртвом којој ће ускоро одсећи главу, само сам се вратила у период кад смо заједно радили. Сама помисао да сам често делила просторију с таквом особом у мени изазива мучнину и језу. Ту ноћ сам позвала колегиницу која је такође с нама радила, ни она жена није могла да верује. У једном тренутку смо и она и ја рекле: "Добро смо прошле, бар нисмо претворене у ћевапе."
- Званично, разлог је био неуклапање с колегама. Пребачен је у централу РФЗО, где је од 7. августа 2014. био на позицији шефа одсека за одржавање информационих система, али и ту је била иста прича. Бахатост и непоштовање, једноставно, могло му се. Овог пута заштитник није био ујак, већ мајка Момира Лалић, која је тада била на веома високој позицији у другом фонду, пензијско-инвалидском (ПИО). Сећам се, моја пријатељица и тадашња колегиница која је преко 20 година радила у РФЗО имала је сукоб са Срђаном. Да није женско, сигурна сам, по оном што сам видела, да би физички насрнуо на њу. Овако је само викао и псовао је. Чак јој је у једном тренутку поручио да неће добро проћи. Из ове перспективе, та претња је више него језива.
Подсетимо, Лалић је у Беливуковом клану био задужен за набавку и одржавање криптованих телефона скај, путем којих су кумуницирали и размењивали фотографије злочина и масакрираних жртава.
- Била сам приморана да га гледам малтене сваки дан. Просто, таква је била природа нашег посла. Кад га неко изнервира, из очију му је исијавала ватра. Гледао је тако леденим очима да смо се сви плашили да гледамо у њега. Буквално смо склањали погледе. Мени је то највише личило на ону ситуацију кад дете направи неки несташлук, па не сме родитеље у очи да погледа, склања поглед, ради нешто друго. Е тако смо ми изгледали када би он био бесан или када је имао сукоб с неким - закључила је она.
