Амбасадор САД Кристофер Хил: Србија се креће у правом правцу

У интервјуу за Блиц амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији, Кристофер Хил каже:

- Из моје перспективе, током актуелног боравка али и док сам радио са Србијом у прошлости, док стојим по страни и гледам трендове овде могу да кажем - Србија се креће у правом смеру. Неки људи ће имати велики проблем са тим одговором. Рећи ће: “Како можете да будете толико наивни да мислите да се ова земља креће у правом смеру!?” И разумем да су људи фрустрирани, да када живите на једном месту имате много фрустрација и можете закључити да ствари иду у погрешном смеру. Али кад имате перспективу коју сам ја имао, да сте одсутни и да се вратите, видите да је то држава која има амбицију, каже.

Господине Хил, овај интервју радимо јутро након важних изјава председника Вучића на РТС-у. Прво, рекао је да су америчке санкције НИС-у у суштини потврђена ствар. Друго, рекао је да иде у Москву на параду победе у Другом светском рату у мају следеће године. Да ли можда видите путовање у Москву као реакцију на санкције?

- То не знам. Идеје о путовању које ће се одржати за шест месеци су нешто о чему не знам довољно. Не желим да спекулишем о санкцијама, нити да причам о њима пре времена, али у погледу НИС-а јесте било много забринутости због чињенице да је ово најважнија рафинерија у Србији. Дата је, односно продата Русима. Руси су ту веома добро прошли, донело им је много новца. Не видим да се много новца враћа овде и све је то било од велике помоћи Русији.

Разумљиво, то питање смо разматрали врло пажљиво и најважнија ствар је да уверите своје гледаоце да ово није усмерено против Србије, а сигурно ни против српске економије. Ово је покушај да се Русији заиста ускрати способност да води рат у Украјини користећи српски новац. Видећемо како ће се то одвијати. Уверавам вас да разматрамо то веома пажљиво да не бисмо правили проблеме српској економији.

Да ли српска јавност сада добија збуњујуће поруке? С једне стране се говори о санкцијама, а с друге стране имамо телефонски разговор Вучић - Зеленски, у којем се председник Украјине јавно захвалио Србији на финансијској и хуманитарној помоћи и чак поменуо заједнички пут Србије и Украјине ка ЕУ.

- Србија је дуго времена одржавала независну, а неки би рекли неуједначену спољну политику, и за неке људе је то збуњујућа порука. Веома сам задовољан што видим у ком степену је Србија развила однос са Украјином. То је вероватно централно питање са којим се суочавамо у европској безбедности. О њему ће се причати следеће године, за десет година, за сто година, а једно од великих питања биће како су се државе са тим носиле, како су се поставиле. И мислим да је Србија била веома важан део у помагању Украјини. Веома сам задовољан што је, на пример, Србија послала амбасадора и отворила амбасаду у Украјини. Србија је настојала да помогне Украјини на више начина, укључујући и најважнији - хуманитарно. Сваки дан Русија напада цивилну инфраструктуру са циљем да суштински загорча живот цивилном становништву у Украјини. Мислим да је Србија много урадила да помогне и веома сам задовољан тим правцем. То има велики значај за Србију, за садашњост и наслеђе.

Како видите улогу шефа српске дипломатије, господина Марка Ђурића, у том процесу? Чини се да су његовим именовањем ствари мало кренуле напред.

- Нисам портпарол господина Ђурића, нити портпарол Министарства спољних послова, али мислим да је Србија важан играч у Европи. Србија има поглед на остатак света, било да се ради о глобалном Југу, Африци, јужном Пацифику. Србија је играч. И мислим да доноси много тога на сто. Да бисте водили такву спољну политику, да бисте били активни, да се ангажујете са много различитих земаља са великим интересовањем, било на Блиском истоку или у Африци, потребни су вам енергични и веома паметни људи у Министарству спољних послова. Нисам портпарол Министарства, али морам да кажем да је Србија срећна што у том Министарству има људе тог калибра какав је господин Ђурић.

У последњим смо данима 2024. године и знам колико страствено желите да обновите српско-америчке односе. Али чини се да је то корак напред, два корака назад, или бар корак напред, корак назад.

- О, урадили смо и боље од тога!

Ипак, од бомбардовања је прошло већ 25 година. Чини се да су се Немци и Французи после Другог светског рата помирили брже него Срби и Американци. Да ли се крећемо довољно брзо?

- Мислим да идемо напред. Да ли бих волео да буде брже? Да. Да ли бих волео да пут буде директнији? Да! Али у дипломатији, понекад најкраћа раздаљина између два места није права линија. Има и неке кривине. Мислим да ми, Србија и САД, заиста покушавамо да убрзамо процес дијалога, покушавамо да разумемо једни друге, много више да слушамо, што је вештина у дипломатији на коју људи понекад и не помишљају. А да бисте научили ствари, морате да слушате. Тешко је научити ствари када причате. Зато сам покушао да боље разумем. Покушао сам да видим где можемо да кренемо напред. Имамо неспоразум око Косова - нисам овде да вам кажем да немамо. Очигледно имамо неслагање, али не смемо дозволити да неслагање у једној области успори нашу способност да радимо у другим областима. Мислим да иде добро. Да ли је брзо или добро колико бих желео? Не, али ја сам нестрпљива особа.

Дакле, сматрате да је било напретка у 2024. чак и по питању Косова? Чак и ако имамо сва ова превирања?

Мислим да је било. Мислим да је био велики напредак. Чак је и капацитет да се разговара о питањима попут Косова већи него раније. Али, разговарали смо са Србијом и о многим другим спољнополитичким питањима. Некада је наш однос са Србијом био искључиво око билатералних проблема. Али како је Србија порасла и стекла углед, а мислим да је поштено да се то тако каже, има мишљење и о другим питањима.

Дакле, када говоримо о Србији, не ради се само о односима са САД. Реч је о нашем разумевању њених увида о Блиском истоку, о ситуацију у Украјини и шта би могао да буде пут напред. Важно је да слушамо и разумемо. Треба схватити одакле долази друга држава, да потражимо области у којима се слажемо и покушамо да проширимо тај договор. И управо то покушавамо да урадимо овде, у Србији. Свиђа ми се путања на којој се налазимо, иако бих волео више. Нико не би требало да буде стрпљив у животу, јер је стрпљивост често синоним да се не уради ништа.

Причате о разумевању. Ја желим да разумем одакле долази Кристофер Роберт Хил? Шта вас мотивише да радите овај компликован посао у Србији? Путовали сте по свету, имате огромно дипломатско искуство. Живели сте у Денверу и могли бисте да гледате Јокића уживо свако друго вече...

- То су скупе карте, само да знате!

Ипак! А ваша супруга долази из раја на земљи - подстичем овде гледаоце и читаоце да гуглају Треасуре Исланд на Флориди, да виде како изгледа. Кад би просечан Србин имао избор да живи између гледања Јокића уживо и рајских плажа на Флориди, вероватно би Кристофер Хил остао последњи човек у Србији. Шта вас мотивише да не урадите тако?

- Ако вам је сваки дан у животу као одмор, то онда може да буде досадно као и свакодневни посао. У преводу, мислим да су нам изазови потребни сваки дан и да морамо да се фокусирамо на оно што желимо да остваримо.

Покушавао сам, током своје дипломатске каријере, да идем на занимљива и тешка места. Не да идем за безнадежним ситуацијама, јер безнађе је рецепт да будете прилично несрећни. Али када год можете, треба да преузмете тежак проблем и померите га унапред.

Радио сам на Северној Кореји. То је било тешко. Радио сам у Ираку. То није увек било забавно. Сада радим у Србији и сматрам да је изазов одличан. И најбољи задаци су они кад имате изазове и у суштини волите с ким имате посла. А то је моја ситуација.

Уживам да живим овде! Уживам у разговору са људима. Јесте много политике у овој земљи и мало сам се уморио од тога. Али сусрећем људе који имају слична интересовања. Ја сам прилично срећна особа.

Кад кажете да се овде бавите људима... Добијате много критика са обе стране политичког спектра. Одговарали сте на сва најважнија питања протеклих дана, о литијуму, о студентским блокадама, о свему у политици - и увек неко реагује незадовољно. Да ли припадници власти који вас критикују да се мешате у унутрашње ствари Србије, или чланови опозиције који вас оптужују да "радите за Вучића".

- Па, тај део није баш много забаван. Људи треба да схвате да ја не радим ЗА Србију. Ја радим СА Србијом и радим за интересе владе САД. Наши интереси се преклапају са Србијом, мислим да су на неки начин слични, и верујем у идеју америчко-српских односа који су бољи него што су сада. То је оно што покушавам да урадим, али у дипломатији и у животу уопште никада нећете усрећити свакога.

Једна ствар коју покушавам да урадим, а увек је изазов, јесте да ствари не буду личне. Када почнете да персонализујете ствари све постаје много горе. Друга ствар коју покушавам - то је мој циљ, али можда не и ваш - јесте да у интервјуима не персонализујем ствари. Ако имам проблем са неким, много је ефектније да се тиме позабавим уживо него преко телевизије.

Не желим да вам постављам питања о појединачним ударним темама у Србији. Сва су постављена и на свако сте одговорили минулих дана. Све може да се прочита на "Блицовом" сајту. Али, желим да вам поставим конкретно питање које је практично кровно за сва друга питања. То питање увек постављају истраживачи јавног мњења у Србији и тврде да одговор нације на њега може да предвиди чак и исход избора, можда и промене власти. А питање је: да ли Србија иде у добром правцу?

- Из моје перспективе, током актуелног боравка али и док сам радио са Србијом у прошлости, док стојим по страни и гледам трендове овде, мој одговор је - креће се у правом смеру.

Неки људи ће имати велики проблем са тим одговором. Рећи ће: “Како можете да будете толико наивни да мислите да се ова земља креће у правом смеру!?” И разумем да су људи фрустрирани, да када живите на једном месту имате много фрустрација и можете закључити да ствари иду у погрешном смеру. Али кад имате перспективу коју сам ја имао, да сте одсутни и да се вратите, видите да је то држава која има амбицију.

Србија има амбицију! Има људе који су амбициозни. Понекад је та амбиција фрустрирајућа јер значи да људи одлазе из Србије да би испунили неку амбицију. Видим земљу у којој све више људи може да испуни своје личне амбиције и национале амбиције тиме што су овде. И сматрам да је то охрабрујуће.

Знате, неки људи су по природи веома песимистични, као да не желе да се разочарају, зато увек остану песимисти. Проблем је у томе што се то понекад храни самим собом. И у приватном животу, као и у јавном животу, морате да станете и упитате се “Где смо и куда идемо?”

Осећам се охрабрено, сигуран сам да ћу због овога добити поруке мржње, али мислим да Србија иде у правом смеру. Морате да се упоредите са другим земљама да бисте разумели зашто верујем да идете у правом смеру.

Да ли је нови позитиван тренд у односу Срба према ЕУ такође део тог смера? Сада, први пут после неколико година, имамо два међусобно независна истраживања јавног мњења која показују да у Србији расте подршка придружењу ЕУ.

- Мислим да јесте. Фрустрирајуће је, ако питате већину Срба о чекању на улазак у ЕУ, а и они вам кажу: “Па, прошло је 17 година. Наравно да смо фрустрирани!”

Пре свега, морате да верујете у логику да сте део ЕУ. А када размишљам о логици, када помислим на логичну дестинацију за Србију, ја не видим да је Србија сама. Мислим да Србија треба да буде у већој структури, а већа структура треба да поштује суверенитет, да поштује различите тачке гледишта, и мислим да Србија то може да извуче из ЕУ. И мислим да људи то осећају. Постоји много плурализма унутар ЕУ, тих 27 земаља не гледају на све на исти начин. Србија може да се уклопи у тај плурализам.

На крају, позваћу се на статистику, за српску привреду ће бити боље да буде део ЕУ. Заиста! Мислим, могао бих да грешим... Никад себе не описујем као да сам сто одсто у праву, али мислим да је то вероватно боље за српску привреду. Занимљиво је, када путујете по Војводини и видите све ове стране фабрике. Зашто су све наслагане тамо? Зато што ти људи осећају да ће Србија бити чланица ЕУ. То је права будућност за Србију и мислим да су Срби препознали да су бољи односи са ЕУ важни. И сада то виде. Виде много енергије, неку стварну снагу у допирању до ЕУ, у покушају да објасне гледиште Србије, а разумеју гледишта ЕУ без изазивања сукоба.

Знате, знам да је лако бити циничан у вези ствари које се дешавају овде. Схватам то. До мене допире нека врста забринутости што се нешто није померило. И понекад ће, неких дана, нешто ићи у погрешном правцу. Али мислим да генерално гледамо у земљу која иде напред.

Хајде да идемо три године напред, до EXPO 2027. Председник Вучић је рекао да очекује учешће САД. Шта мислите о EXPO 2027 и америчком учешћу на њему?

- Занимљиво је да је, пре свега, Србија то добила. Победили су чак и градове у Шпанији, чак и Минеаполис у САД. Био је потребан приличан напор, озбиљан дипломатски труд, јер је Србија придобила неке земље које смо ми очекивали да придобијемо. Тако да је за српску дипломатију прави тријумф што је извојевала ову ствар.

Мислим да је EXPO начин кроз који Србија најављује неку другу будућност. Србија није само нека мала балканска земља, то је земља која се сада физички налази у централноевропској равници. И то је земља која ће због овога проширити свој обим. Када су САД погледале то, и упитале да ли да постављамо павиљон, одговор је био: “Да!" Желимо да будемо повезани са амбицијом Србије и њеним великим капацитетом да учини више! Бићемо тамо. Морамо да скупимо нешто новца, мораћемо да идемо у америчке компаније. Када сам радио у образовању увек сам морао да скупљам новац, па је моје руковање прешло са нормалног на другачије.

(Показује руком отворену шаку као да проси, прим. нов.)

Мораћемо да прикупимо новац од наших компанија, али урадићемо то и учествовати у EXPO 2027 јер се то поклапа са оптимизмом који гајимо ка Србији.

Истовремено, Русија и Кина су такође најавиле учешће на EXPO 2027. Видите ли ово можда, за три године, као неку врсту геополитичке борбе за наклоност српског јавног мњења?

- Желим да Србија и Срби погледају Америку и кажу - ми се дивимо ономе што раде и волели бисмо да радимо неке ствари тако. Не волим да ово доживљавам као неку врсту такмичења у којем се лактамо до првог реда обарајући неку другу земљу на под. Морамо да се такмичимо као узори! А кад говорим о узору, не говорим само о стопама економског раста, говорим о томе како решавамо проблеме.

Што се тиче тога како ће све изгледати за три године, молим се за праведан крај овог ужасног сукоба у Украјини. Провео сам доста времена у Кини, бавећи се источноазијским односима за Стејт департмент, мислим да већина Американаца дели моју жељу за боље односе са Кином. Имамо доста да радимо на том односу. Али, на односе са земљама попут Кине не гледамо као да су засновани на надметању за љубав и наклоност земље као што је Србија.

Последње питање, али веома важно за нас овде у Србији. Где ће Кристофер Роберт Хил живети у 2025? У Београду? Денверу? Треасуре Исланду?

- Свако ко је ожењен зна шта прво треба да урадите, а у мом случају је да то питате (моју супругу) Џули. Не знам! Увек сам био мало немиран, у покрету. Не знам да ли ћу живети на једном месту. Видећемо. Али једно је сигурно - где год да будем, нећу заборавити време које сам провео овде. Знате, није важно колико имаш година. Питање је колико учиш и шта те инспирише. Мислим да је поштено рећи да ће Џули и мени, без обзира на то где завршимо, Србија бити у нашим срцима.

Србија Данас/Блиц