Ана Брнабић је за вјек и вјекова запушила уста целом свету, а за то има ЈАКА ЛЕЂА И ЧВРСТЕ ДОКАЗЕ!
Премијерка Србије Ана Брнабић је прошле недеље у интервјуу за Дојче Веле коначно показала читавом свету да Србија не ћути пред неправдом и не трпи ниске ударце.
Ана Брнабић је гостовала у "Зони конфликта" на Дојче веле где је говорила о Косову, слободи штампе и ратним злочинима. Са њом је разговарао новинар DW Тим Себастијан који је покушао на све начине да испровоцира премијерку, али после њених одговора, посрамљено је спустио главу.
Новинар је био прилично непријатан и агресивно је инсистирао на одговору - Да ли ће Србија признати да се у Сребреници догодио геноцид?
Ипак, премијерка Србије му је одбрусила кратко и јасно и показала да Србија за разлику од претходне власти неће сагињати главу и преузимати на себе туђ терет као што је то чинила у прошлости и извињавала се за злодела других.
- Не, не мислим да је страшни масакр у Сребреници био геноцид. То је био гнусни злочин. Ратни злочин. Нисам поносна на то. То није урађено у име српског народа и Србија не може колективно бити окривљена за оно што се тамо десило - рекла је Брнабић и да свима буде јасно још једном поновила:
- Не мислим да је био геноцид. Мислим да је, знате, мислим да је био ужасан, ужасан злочин, али геноцид је у суштини када… геноцид је када побијете целу популацију, жене, децу, а то овде није био случај - објаснила је за оне неупућене у материју.
Ипак, да њено мишљење није субјективно нити острашћено, базирано на националној основи или чистом родољубљу сведоче, поред наравно објективних чињеница и налаза научних комисија, и тврдње осталих еминентних светских стручњака који се баве овом тематиком и команданта УН у Поточарима.
Шеик Имран Хосеин, један од најугледнијих муслиманских теолога и филозофа, изјавио је још пре три године у поруци босанским муслиманима да злочин који се догодио у Сребреници није геноцид.
Он је политику која намеће став да су Срби починили геноцид над муслиманима назвао мрачном и казао да ту политику спроводе исте институције које су дозволиле да се догоди масакр у Сребреници.
Исто тако и директор Центра "Симон Визентал" Ефраим Зуроф изјавио је да оно што се догодило Сребреници 1995. године није био геноцид и упозорио на злоупотребу која постоји када је у питању коришћење тог термина.
Говорећи о злочину у Сребреници, он је рекао да постоји погрешно виђење у вези са тим догађајем и да то није био геноцид пошто су, како је казао, српске снаге ослободиле жене и децу и нису их убиле.
У књизи "Ратни злочини", немачког истраживача и аналитичара Јиргена Елзнера, потврђује се манипулисање бројем жртава у Сребреници. Он подсећа да су до 2002. године у Подрињу ископана 1.883 леша од којих је само 172 поименично индентификовано. Може се десити да су то и српске жртве. Он такође наводи да бројка 4.600 неидентификованих у Тузли не може говорити о жртвама Сребренице, већ ширег подручја:
Међутим, највећу пажњу изазива сведочење првог команданта и шефа Мисије Уједињених нација у бившој Југославији у периоду од 3. марта 1992. до 2. марта 1993. године, а потом помоћник начелника Генералштаба Индијске армије:
- Моје једногодишње искуство првог команданта и шефа Мисије Уједињених нација, помогло ми је да схватим суштинске грешке САД и НАТО политике у проблематичном региону. Приказати Србе као зле, а све остале као добре, не само да је контрапродуктивно, већ је и непоштено. Према мом искуству, све су стране биле криве, али су само Срби признавали да нису анђели, док су други инсистирали на својој невиности. Свих 28.000 војника под мојом командом, као и представници Високог комесаријата УН за избеглице и Црвеног крста, с којима смо билу у сталном контакту, нису регистровали никакав геноцид, сем убијања и масакра типичних за такву врсту сукоба. Верујем да нико од мојих наследника и њихових војника није видео ништа од онога што се тврдило у медијима.
Слична је тврдња и познатог француског адвоката Жака Вержеса, који цитира речи генерала Филипа Мориона: "Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.
О вишем интересу Њујорка и Сарајева писао је и генерал Сефер Халиловић у књизи "Лукава стратегија". Он је потврдио да је Изетбеговић дуго планирао да се отресе Сребренице.
- Она би вероватно била изгубљена у сваком мировном договору, зашто онда да не извуче неки политички поен из њене тужне судбине - закључио је он.
Генерал је на странама ове књиге подсетио председника Изетбеговића на тајни споразим из септембра 1993. године између Сарајева и вођа босанских Срба, који је предвиђао поделу Босне на три етничке мини-државе. Овим споразумом би Сребреница остала у Републици Српској. Тада је Алија Изетбеговић тражио од Халиловића да разоружа безбедну зону, што је Генералштаб одбио тврдећи да ће Срби поклати избеглице у граду. Одговор вођа СДА био је језив и пророчки:
- Па, чак и да их побију, нећемо ми бити одговорни!
