ОД ЛЕГИОНАРА ДО ЗЛОЧИНЦА: Анте Готовина - хрватски генерал на чијим рукама почива крв српског народа у "Олуји"

Ове године се обележава тачно 26 година од великог страдања и прогона спрског народа са територије некадашње Републике Српске Крајине, која се налазила на простору данашње Републике Хрватске. Те тужне 1995. године, у вихору рата који је потресао Југославију, Хрвати су практично довршили свој вишевековни сан, започет за време Другог светског рата, који је подразумевао брисање српског ентитета са територије Хрватске.

Као што то увек бива, и овај рат пружио је могућност бројним злочинцима и криминалцима да испливају на површину и у име лажне љубави према свом народу и држави, а праве према свом џепу и себичном интересу, почине нека од најмонструознијих дела, за које сваки нормалан човек нема ни трунке разумевања. Један од таквих је и Анте Готовина, генерал хрватских војних снага и човек кога су смрт, уништење и пакост пратили од самог рођења, преко бројних светских ратишта, до сукоба у Југославији и великог страдања српског народа.

Детињство и рана младост будућег злочинца

Анте Готовина рођен је у сиромашној породици у Ткону, на острву Пашман, недалеко од Задра, 12. октобра 1955. године. Већи део предратног живота хрватског генерала обавијен је велом мистерије, у којем се као нити провлаче трагови насиља, криминала и крви.

Отац Милан био је рибар, а поред њега, Анту и његовог брата Бориса и сестру Аницу очувала је мајка, Ана Миочев. Ипак, она умире врло рано, када је Анте имао свега четири године. По речима рођене Анине сестре, она је погинула у експлозији мине, покушавајући да заштити своје синове који су у игри одлутали на минирано подручје. Заједно са оцем и братом, недуго након мајчине смрти, Анте се сели у Пакоштане, где је живео до своје 17. године.

О најранијим годинама живота Анта Готовине, готово да не постоје проверене информације, јер "генерал" готово да никада није говорио о свом детињству и раној младости. Антеов отац Милан се након смрти своје прве супруге Ане поново оженио и добио још двоје деце – Шиму и Бранимира, тако да је Анте добио два полубрата. 

Незадовољан животом у малом приморском месту, Анте са непуних 18 година одлучује да побегне од куће и срећу потражи у белом свету. По угледу на оца и његово занимање, Анте одлази у намери да постане морепловац и рибар... ипак, та жеља му се никада није остварила.

Период када је хрватски генерал први пут окрвавио руке

Лутање по свету га је одвело до Француске, тачније, до Марсеља и Форт Сент Николаса. Управо ту је Анте Готовина одлучио да окуша своју срећу, па је са непуних 19 година постао припадник Легије странаца. Приступивши Легији, Анте је добио нов идентитет, па је у војном досијеу остао означен као Андрија Грабовац.

Легија странаца је, испоставиће се, била идеално окружење за младог Анту јер је могла да му понуди да своју жеђ за крвљу и уништењем утоли на најбољи могући начин, пре свега на афричком континенту. Своје почетке у Легији, Готовина је одслужио у падобранско-диверзантском пуку, у коме је стицао ратно искуство.

Готовина је провео читав низ година у Легији, а мисије од велике тајности и још веће бруталности, ређале су се као на траци. Зна се да је учествовао у операцијама на простору Џибутија, Обале Слоноваче и Чада, где је по неким информацијама наводно и рањен.

Дугу епизоду у Легији странаца, Готовина је завршио са чином наредника, а због "специјалних заслуга" и верно служење, у знак захвалности, добио је и француско држављанство, 1979. године. За све то време, његова породица готово да није имала било каквих информација о његовом животу, толико да нису знали ни да ли је жив уопште. Анте је ту тишину прекинуо у само једном наврату, када је кући послао потписану разгледницу, вероватно из неке далеке земље у којој је ратовао.

Одлазак из Легије и почетак криминалних активности

Иако је одлучио да напусти Легију странаца, остао је у Француској, где је често повезиван са криминалним светом, али и високим политичким званичницима. По неким, недовољно провереним информацијама, Анте Готовина је чак радио и за обавештајну службу, а као један од главних задатака му је био да осигура безбедност политичара и чувеног француског десничара – Жан-Мари Ле Пена.

Да се у Француској није бавио само војним и безбедносним стварима тих година, говоре полицијски извештаји који Готовину често повезују са разним криминалним активностима, од изнуде и пљачке, па све до оружаних напада и отмица. Бројна таква дела, починио је управо са својим бившим саборцима из Легије странаца, који су се одметнули и решили да своја "војна умећа" уновче у самој Француској.

У периоду од 1986. до 1995. године, Анте Готовина је чак три пута осуђен у Француској за нека од најтежих криминалних радњи, за које је укупно добио 9,5 година затвора, а занимљиво је да се "генерал" није одазвао ни на један судски позив. 

Да је пљачка нешто што је Готовина и те како волео, видело се већ тих година јер су се често на његовом радару налазиле бројне златаре, банке, јувелирнице, драгуљи, антиквитети, као и други предмети од велике вредности. Своје криминалне активности наставио је и током ратова деведестих на простору Југославије.

Када се уморио од пљачке и француског подземља, одлучио је да поново крене на светску турнеју, па се тако нашао на јужноамеричком континенту, у улози војног инструктора, где је под лажним именом Тони Мореманте, обучавао командосе у Аргентини, Гватемали, Парагвају и Колумбији.

Управо у Колумбији је упознао и своју прву супругу, Химену Далел, са којом је добио ћерку. Тај брак је био кратког века, а Готовина је одлучио да још увек не жели да зарад породице прекида своју успешну криминалну одисеју. Бројне афере пратиле су Готовину и на љубавном плану. На самом почетку рата, готово одмах након повратка у Хрватску, Готовина је упловио у везу са атрактивном ТВ новинарком Весном Каруза. И са њом је Готовина добио ћерку, али ни та веза није дуго потрајала.

Хрватски генерал био је познат и по бројним другим љубавним авантурама, али детаљи тих афера нису долазили до јавности. Своју срећу, Готовина је пронашао са пуковником хрватске војске Дуњом Злоић, са којом се венчао у тајности, а нешто касније добио и сина.

Усташке везе

 Крајем осамдесетих година, Готовина се у Аргентини повезао и са јаким усташким покретом, који је предводио Динко Шакић, крволочни усташа и монструм познат по својим злоделима у логору Јасеновац, за време Другог светског рата. Од усташа у емиграцији је сазнао да се спрема ново крвопролиће у Југославији, па је Анте Готовина у томе видео идеалну прилику да уз изговор "патриотизма" увећа своје богатство кроз пљачку и отимачину.

Почетак рата на територији Југославије добро је дошао свим ратним профитерима и пљачкашима, па тако и Анту Готовини. Недуго након почетка рата, он се враћа на територију своје родне државе, већ у јуну 1991. године.

Да је пљачку и војну каријеру волео више од своје породице, довољно говори податак да нико од његових укућана није ни знао да се он вратио у државу, као ни за његову улогу на самом почетку рата.

Злочиначка дејства против српског народа

Пошто је већ имао значајно "војно искуство" из свих операција у којима је учествовао као страни плаћеник, Готовина по приступању хрватским снагама моментално добија чин пуковника, а затим је именован за комаданта Прве гардијске бригаде, коју је предводио на западно-славонском ратишту. Брзо је напредовао у хијерархији, па је већ почетком 1993. године постављен за заповедника Зборног подручја Сплита, месту на ком је остао све до 1996. године.

Готовини није пуно требало да у потпуности испољи своју крволочност и покаже неоправдану мржњу према Србима у Хрватској. Са својом јединицом починио је бројне злочине на простору Ливна, а највећи "подухват" те акције било је уништење спомен-костурнице српским жртвама из Другог светског рата.

На самом почетку 1993. године, тачније, 22. јануара, започета је операција "Масленица", која је била кодни назив за злочиначку операцију хрватских снага у агресији на Републику Српску Крајину. У тој операцији је мучки убијено више од 350 крајишких војника и цивила, од чега 35 жена и чак троје деце. Поред тога, протерано је око 10.000 српских цивила са подручја шире околине Бенковца. Готовина и његова јединица су активно учествовали у овој акцији.

Непуне две године касније, име Анта Готовине и његове јединице поново се помиње у области око Динаре и на простору југозападне Босне. Њима се приписује масакр над заробљеним војницима Републике Српске, у околини Мркоњић Града, када је у септембру 1995. године убијено више од 350 људи.

Још један стравичан масакр над српским војницима и цивилима везује се за име Анта Готовине, а то је злочин у селу Бравнице код Јајца, почињен 13. септембра 1995. године. Злочин је спроведен у оквиру операције "Маестрал", који је био заједнички злочиначки подухват хрватских снага и тзв. Хрватског Вијећа Одбране (снаге босанских Хрвата).

Ипак, акција која је Готовину прославила међу хрватским народом и подигла га на пиједастал хероја, била је операција "Олуја", спроведена у августу 1995. године. Тада већ генерал, Анте Готовина са својим колегама, генералима Младеном Маркачом и Иваном Чермаком, починио је тежак злочин против српског народа на простору тадашње Републике Српске Крајине, када су хрватске снаге војним путем присилно ставили под контролу ту област, а над српским становништвом спровели етничко чишћење, убијајући и насилно протерујући сваког ко није желео да напусти своје огњиште. Процењује се да је са простора РС Крајине за кратко време протерано око 250.000 Срба. Након завршетка операције и заузимања Книна, Готовина је у том граду успоставио свој штаб.

У знак захвалности због протеривања, пљачкања и убијања Срба, све под плаштом патриотизма, тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман, наградио је генерала Готовину именујући га за главнокомандујућег у Инсепкторату хрватске војске.

Операција "Олуја" и етничко чишћење српског народа са простора тадшње РС Крајине жестоко је одјекнуло у Европи. Недуго након саме акције хрватских снага, Хашки трибунал отворио је истрагу о злочинима над Србима, који су се догађали тих година на простору Хрватске и Босне и Херцеговине.

Истрага злочина и подизање оптужнице

Својим деловањем за време рата, Анте Готовина је скренуо посебну пажњу на себе, па је тако постао занимљив за истрагу Хашком трибуналу. Када је дошло до промене власти у Хрватској, дошло је и до сукоба Готовине са државним врхом. Иако је Готовина у почетку био спреман на сарадњу са Међународним судом за ратне злочине, забрањено му је да даје било какве изјаве. Сукоб је кулминирао 2000. године, када је генерал Анте Готовина отпуштен из хрватских оружаних снаге по директној наредби тадашњег председника Стјепана Месића, да би у октобру исте године био и пензионисан по убрзаном поступку.

Маја 2001. године, Хашки суд је подигао званичну оптужницу против Готовине, коју је он одбио да прими, а затим нестао без трага. Неколико месеци касније, и Интерпол се укључио тако што је расписао потерницу за бившим хрватским генералом. Готовина је био у бекству све до 7. децембра 2005. године, када је пронађен и ухапшен на Канарским острвима.

Хашка оптужница теретила је Анта Готовину за планирање етничког чишћења и ратних злочина над Србима у општинама Шибеник, Задар, Книн, Бенковац, Обровац, Сињ, Грачац, Кореница, Госпић, Доњи Лапац и Дрниш. Суд га је теретио да је као главнокомандујући дао велики допринос у протеривању, пљачкању, прогонима и убијањима Срба на простору Републике Српске Крајине, као и да је најодговорнији за злочине који су се дешавали над српским народом у операцији "Олуја", 1995. године.

Поред Готовине, оптужница је подигнута и против генерала Младена Маркача и Ивана Чермака. Сви они су оптужени за злочине почињене у оквиру тзв. заједничког злочиначког подухвата над српским народом. Анте Готовина је по хашкој оптужници лично био одговоран за убиство најмање 150 Срба, као и за протеривање око 250.000 људи.

Велика неправда и страшно брукање Хашког трибунала

Првостепена пресуда Хашког трибунала донета је 15. априла 2011. године, по којој је Анте Готовина проглашен кривим за дела прогона, депортације, пљачкања, уништавања имовине, убијања и окрутна поступања током трајања рата. Суд га је једино ослободио по тачки присилног премештања становништва. Готовина је првостепеном пресудом осуђен на 24 године затвора.

Ипак, правда за протерани српски народ није била дугог века јер је суд 16. новембра 2012. године направио преседан и донео одлуку да се Анте Готовина ослобађа сваке кривице. Поред генерала Готовине, одговорности је ослобођен и Младен Маркач. Оваква одлука је донета услед великих политичких притисака на Хашки суд, као и због лажног уверења да су Срби једини кривци за рат којим је Југославија разбијена на комаде.

Ова контроверзна одлука Хашког трибунала, дочекана је са огорчењем, не само у Србији, већ свуда у свету где преовлађује мишљење да ратни злочини требају бити најоштрије санкционисани. Пресуда је само у Хрватској, једном делу БиХ, као и у хрватској дијаспори изазвала салве одушевљења. Одлука суда којом, и поред свих почињених злочина за које постоје чврсти докази и сведоци, Анте Готовина постаје слободан човек, јасно је поставила питање да ли је Хашки трибунал суд који кажњава само Србе, док сви други који су починили стравичне злочине над нашим народом бивају ослобођени сваке одговорности.

Заоставштина Анта Готовине

Због своје мржње према Србима, и акцијама које су га прославиле у рату, Анте Готовина стекао је статус иконе у одређеним хрватским круговима, али што је најгоре, и у самом државном врху Хрватске. "Заслуге" којима је "задужио" свој народ, често се у хрватском друштву глорификују, а његов лик добија обележје несутрашивог витеза који је посветио живот борби за стицање независности Хрватске и коначном обрачунавању са Србима – традиционално највећим непријатељем Хрвата.

Име и лик Анта Готовине скоро да су неизоставни део сваког већег скупа хрватске омладине, на којима се, уз велике количине алкохола, бројних психоактивних супстанци и проусташких песама Марка Перковића Томпсона, величају злочини почињени над српским становништвом деведесетих година.

Обичан криминалац и ратни профитер постао је идеал и симбол ономе чему се у Хрватској тежи, па су врло брзо бројне школе, улице, булевари и објекти понели назив овог србомрсца, док је Готовина постао и почасни грађанин на десетине градова широм државе.

Нама остаје само да се надамо да ће правда, која је спора али достижна, на крају ипак стићи овакве злочинце, и да се молимо да се бројна страдања која су задесила српски народ у 20. веку више никада не понове.