ЧЕДА АНТИЋ: Да је Милошевић тад помогао ДОС-у, још би дуго владао
Да је вођа био мудар да полако уобличава демократску опозицију, која би контролисала његову власт, да је почео да гради демократске установе и слободну привреду, петог октобра не би било. Уместо тога, он је ратовао против опозиције и истовремено је стварао СРС и ЈУЛ – странке које су га разориле – и постао жртва те политике
Пети октобар 2000. године остаће велики датум у историји српског народа због две историјски несумњиво важне чињенице. Први пут после избора из 1905. године једна влада је расписала изборе и на њима изгубила. Био је то и први народни преврат у нашој историји после 142 године и Светоандрејске скупштине који је прошао без крви.
За разлику од самосталца, академика Љубомира Стојановића, српског Катона и честитог републиканца-реформатора, Милошевић је поражен тако што се током двобоја сам упуцао. Он није пред народ ставио своју политику и омогућио поштене изборе како би био на њима потврђен. Милошевићев режим био је од самог почетка злогласан по томе што није био наклоњен аутономији народног одлучивања. Од првог дана Милошевићеви реформатори тежили су да јасно укажу на континуитет – они су били, колико год данас његови приврженици настојали да то релативизују – партија континуитета. Иако су напустили добар део комунистичке идеологије, дубоко су веровали да су сви њихови противници контрареволуционари и издајници. Од времена када је на говору у Рачи 1990. социјалистички кандидат за народног посланика рекао да се „власт добијена пушком” само на такав начин може и изгубити, преко јавно изреченог уверења ЈУЛ-овских функционера да су 1996. Београд „напали четници”, до пркосног усклика остареле поп звезде с режимске изборне листе увече на пропалом победничком концерту, 24. септембра 2000, упућеног суграђанима присталицама ДОС-а који су звиждали: „Пуцајте, ја и сада држим час!”…
17 ГОДИНА ПОД ВЕЛОМ ТАЈНЕ: И ОВО се догодило 5. октобра, али неко покушава да САКРИЈЕ! (ВИДЕО)
Милошевићев режим стављао је до знања да је демократија само фасада. То је и доказао фалсификујући изборе у РС Крајини 1993, у Београду 1996, и коначно у СР Југославији 2000. године. Парадокс Милошевићевог режима је то што је, без обзира на сву накнадну памет и објашњења, бежао од програма и идеологије, ослањајући се на вођине успехе и вештине. Темељећи се често искључиво на демократској легитимацији – победи на изборима – Милошевићев режим је суштински доводио слабу и подељену, од државе сузбијану опозицију у неопходност да се уједињује, корумпира и радикализује. Уместо да после деценија диктатуре, уверен у своје добре и родољубиве намере, почне да гради демократске установе и слободну привреду, Милошевићев режим је све чинио да задржи монопол власти. Уместо да полако креира демократску опозицију као сопствени коректив и једног дана алтернативу, он је ратовао против опозиције и помагао стварање СРС-а и сличних странака које су је разарале. Милошевић је на крају постао жртва те политике. Променио је Устав СР Југославије и начин избора председника.
Уместо темеља победе режима, постао је ослонац опозиционог уједињења. Опозиција није ваљала, али су грађани проценили, на основу његове политике, да је он гори од новог паковања опозиције.
Истраживања говоре да данас већина грађана Србије верује да је револуција петог октобра била грешка. Они, међутим, заборављају да је тада пресуђено не само Милошевићевом режиму већ и његовој политици. Промене које су касније настале могу бити колико год хоћете неуспешне и компромитоване, оне данас немају алтернативу. Када вође странака данашње владе критикују досистичке владе, они заборављају да су током дванаест година те власти мање од три године (дакле, око 30 месеци) биле без подршке СПС-а. Данас влада критикује досовске владе због корупције и неуспешних реформи. Нико не спомиње идеологију и програм некадашњег СПС-а или реформисаних радикала из 2008. године.
Опширније читајте у новом Експресу који је на киосцима од петка, 6. октобра. . .
